3. oktobar 2025.3. okt 2025.
Foto: Opšta bolnica Šabac
Medicinska sestra Milena Dragojević profesiji posvetila život
Ako bilo koji posao želite da radite dobro, ne možete izbeći emocije. Suština života je da pomognete drugome bezuslovno. Očekivanjem nagrade za dobročinstvo ili priželjkivanjem nečega zauzvrat, odnos među ljudima pretvara se u trgovinu. Ovako medicinska sestra Milena Dragojević objašnjava svoju ljubav prema profesiji kojoj je posvetila život. Za dve nedelje odlazi u penziju, a kada upitate njene koleginice po čemu je Milena posebna, odgovaraju da je ona rođena da bude medicinska sestra.
Pre 44 godine, briga o pacijentima koji su se lečili u Službi interne medicine bila je specifičnija nego danas kada su na raspolaganju efikasna terapija i dijagnostika. Posebno je zahtevna bila nega pacijenata koji su preživeli infarkt miokarda, zbog čega su se nedeljama oporavljali na odeljenju. Selekcija sestara bila je stroga i uglavnom se u ovu službu dolazilo po preporuci nastavnika koji je učenike vodio na praksu.
– Po preporuci moje razredne Dušanke Milojević, odmah posle završene srednje Medicinske škole primljena sam na interno odeljenje. U početku na mesec dana da se vidi hoću li moći da izdržim toliki obim posla. U to vreme mnoge mlade medicinske sestre, smatrale su da je rad na internom odeljenju naporan za njih i tražile su premeštaj u druge službe. Moja razredna je verovala da sam dobar izbor za interno odeljenje i u njen sud nisam nikada sumnjala – priča Milena Dragojević.
Zato je sa jednakom posvećenošću radila i na odeljenju i u ambulanti, ali i u gastroenterološkom kabinetu. I brzo je stekla poštovanje i koleginica i lekara, pa je bilo uobičajeno da se svi oni savetuju sa Milenom oko nege pacijenata. Nikoga zato nije iznenadilo kada je pre deset godina dobila poziv da se priključi timu Onkološkog dispanzera šabačke Opšte bolnice „Dr Laza K. Lazarević“. Znali su da su sa Milenom na dobitku i osoblje i pacijenti.
– Ništa ne može da se uporedi sa radom sa najtežim bolesnicima. Nije mi pomoglo ni 30 godina iskustva. Čini mi se da sam sve morala da učim iz početka. Njima su od hemio terapije oštećene vene i dugo mi je trebalo da ovladam tehnikom davanja terapije. Ovi pacijenti su posebni. Nikada nisam upoznala hrabrije ljude. Čast mi je što sam ovih deset godina bila deo njihovih života i što sam svedočila borbi dostojnoj filmova. Ta sreća kada se bolest pobedi je neopisiva. Radujemo se i slavimo zajedno. A tuga kada nas neko od njih napusti je velika. Svesni su kada je kraj blizu i prihvataju to dostojanstveno. Najteže mi je bilo kada uključujem terapiju vršnjacima mojih ćerki – otkriva Milena.
„Kako je podneo terapiju?“, „Da li sam svima javila šta je trebalo?“, „Da nemam propušteni poziv od nekog pacijenta?“, neretko su bila pitanja sa kojima je odlazila kući. Rad u Onkološkom dispanzeru ne može se uokviriti satnicom. Možda je ovo razlog zašto nijedna od tri Milenine ćerke nisu želele da krenu majčinim putem. Jedna je stomatolog, druga ekonomista, a najmlađa farmaceutski tehničar. U šali, Milena za svoju decu voli da kaže da ima „bliznakinje i ćerku“, a u zasluženoj penziji planira da uživa okružena decom, unučićima i prijateljima.
– Služba interne medicine je složan kolektiv. Svi dišemo kao jedan. Mnogo će mi nedostajati kolege i pacijenti. Jedino će mi biti lakše što neću više gledati te mlade ljude koji tek što su zakoračili u život, a već su osetili neopisivu bol i patnju. Ali, kada bi mi bila pružena druga šansa, ponovo bih odabrala istu profesiju. Pamtiću lepe situacije i radost koju smo svi osećali kada se ljudima pomogne. Pomislite da je pacijent došao do svog kraja, a on se oporavi. Takvi trenuci nas uče koliko je život vredan i koliko je svaki čovek poseban – zaključuje Milena Dragojević.
Pre 44 godine, briga o pacijentima koji su se lečili u Službi interne medicine bila je specifičnija nego danas kada su na raspolaganju efikasna terapija i dijagnostika. Posebno je zahtevna bila nega pacijenata koji su preživeli infarkt miokarda, zbog čega su se nedeljama oporavljali na odeljenju. Selekcija sestara bila je stroga i uglavnom se u ovu službu dolazilo po preporuci nastavnika koji je učenike vodio na praksu.
– Po preporuci moje razredne Dušanke Milojević, odmah posle završene srednje Medicinske škole primljena sam na interno odeljenje. U početku na mesec dana da se vidi hoću li moći da izdržim toliki obim posla. U to vreme mnoge mlade medicinske sestre, smatrale su da je rad na internom odeljenju naporan za njih i tražile su premeštaj u druge službe. Moja razredna je verovala da sam dobar izbor za interno odeljenje i u njen sud nisam nikada sumnjala – priča Milena Dragojević.
Zato je sa jednakom posvećenošću radila i na odeljenju i u ambulanti, ali i u gastroenterološkom kabinetu. I brzo je stekla poštovanje i koleginica i lekara, pa je bilo uobičajeno da se svi oni savetuju sa Milenom oko nege pacijenata. Nikoga zato nije iznenadilo kada je pre deset godina dobila poziv da se priključi timu Onkološkog dispanzera šabačke Opšte bolnice „Dr Laza K. Lazarević“. Znali su da su sa Milenom na dobitku i osoblje i pacijenti.
– Ništa ne može da se uporedi sa radom sa najtežim bolesnicima. Nije mi pomoglo ni 30 godina iskustva. Čini mi se da sam sve morala da učim iz početka. Njima su od hemio terapije oštećene vene i dugo mi je trebalo da ovladam tehnikom davanja terapije. Ovi pacijenti su posebni. Nikada nisam upoznala hrabrije ljude. Čast mi je što sam ovih deset godina bila deo njihovih života i što sam svedočila borbi dostojnoj filmova. Ta sreća kada se bolest pobedi je neopisiva. Radujemo se i slavimo zajedno. A tuga kada nas neko od njih napusti je velika. Svesni su kada je kraj blizu i prihvataju to dostojanstveno. Najteže mi je bilo kada uključujem terapiju vršnjacima mojih ćerki – otkriva Milena.
„Kako je podneo terapiju?“, „Da li sam svima javila šta je trebalo?“, „Da nemam propušteni poziv od nekog pacijenta?“, neretko su bila pitanja sa kojima je odlazila kući. Rad u Onkološkom dispanzeru ne može se uokviriti satnicom. Možda je ovo razlog zašto nijedna od tri Milenine ćerke nisu želele da krenu majčinim putem. Jedna je stomatolog, druga ekonomista, a najmlađa farmaceutski tehničar. U šali, Milena za svoju decu voli da kaže da ima „bliznakinje i ćerku“, a u zasluženoj penziji planira da uživa okružena decom, unučićima i prijateljima.
– Služba interne medicine je složan kolektiv. Svi dišemo kao jedan. Mnogo će mi nedostajati kolege i pacijenti. Jedino će mi biti lakše što neću više gledati te mlade ljude koji tek što su zakoračili u život, a već su osetili neopisivu bol i patnju. Ali, kada bi mi bila pružena druga šansa, ponovo bih odabrala istu profesiju. Pamtiću lepe situacije i radost koju smo svi osećali kada se ljudima pomogne. Pomislite da je pacijent došao do svog kraja, a on se oporavi. Takvi trenuci nas uče koliko je život vredan i koliko je svaki čovek poseban – zaključuje Milena Dragojević.
Opšta bolnica Šabac
Aktuelno
Najnoviji broj
2. oktobar 2025.
