Подсећање на детињство: Олимпијско сунце

Шабац је славу и богатство стекао као трговачки град, улазио је у путописе 19. и прве половине 20. века захваљујући архитектонским достигнућима, богатим културним животом, јединственим ноћним проводом, а као и цела држава нову трансформацију започиње после Другог светског рата. Растао је наш град и лагано постајао привредни џин државе од 25 милиона становника. Хемијској индустрији “Зорка” посветићемо посебне редове у овом фељтону, али осим ње, у многим привредним гранама град покрај Саве постао је лидер. Шапчани су градили, облачили, обували, намештали, улепшавали, али знали и да нахране, освеже, напију и засладе.

Било је то време другачијих дилема, а “озбиљну” тему за најмлађе, уместо статуса и порука на друштвеним мрежама представљало је питање да ли се сламчицом до сока у тетрапаку лакше долази кроз дно или на врху, месту где је произвођач предвидео. Данас делује помало комично, но онда је хедонизам изискивао најефикаснији начин којим ће се частити оног тренутка када кроз грло прође јединствен, непоновљив укус наранџе. Састав: концентрисан воћни сок, вода, шећер, лимунска киселина. По чему специфичан? Ни по чему, али ко га је пробао, никада га није заборавио.

Математички тешко дефинисан облик паковања сребрне боје, стилизован Миронов “дискобол” обасјан уметничком вечношћу и зрацима здравља, сунца наранџе, а испод натпис познат широм света “Олимпијско сунце” – пастеризовани мутни воћни нектар поморанџе. Некада беше на рафовима широм Европе, у саставу “логистике” Југословенског олимпијског комитета на Олимпијским играма, а подразумевао се у ужинским пакетима, односно путним торбама “диљем Југе”.

Тржиште је било тих деценија захтевније од производних могућности, но данас, примерак амбалаже у Народном музеју један је од ретких преосталих производа са чувеним пингвином, симболом предузећа “Шапчанка”.

Још се земља опорављала од ратних разарања када је основана “Фабрика конзерви и воћа” 1945. године. Четири године касније постаје Фабрика конзерви и воћа “Мачванка”, да би 1951. добила назив “Шапчанка”, радна организација у оквиру Сложене организације удруженог рада “АИК Шабац”. Последње реструктурирање и претварање у Друштво са ограниченом одговорношћу “Шапчанка” догодило се 1. јуна 1978. године, датум и данас присутан у званичним документима уз рубрику оснивања.

Током 70-их и 80-их извозила је “Шапчанка” у Европу, Немачку, Холандију. “Српска салата” (Serbicher salat) значила је салата коју им доноси шабачки гигант, а “Олимпијско сунце” и ракија “Екселенција” путовали су “преко баре”, до Америке. Остало је забележено да се чувена шљивовица паковала у канистере јер није било довољно стаклене амбалаже за домаће тржиште. Већ 1952. предузеће је добило прву хладњачу, а давне 1985. и најмодернију, велику хладњачу запремине 7.500 тона. Упошљавала је “Шапчанка” и до 1.000 радника, а са трака су стизали: џемови, мармеладе, сокови, воће и поврће прерађено на много начина. Када се причало о “Металопластици”, планирао долазак на “Вашар”, поред су стајали “Сунце” и “Екселенција”, па шта коме прија.

“Олимпијско сунце” обасјало је заувек део личности генерација, улазећи у вечност мириса и укуса који покрећу и боје успомене. На “вечном” списку, ту је тик уз јогурт у пирамиди, виршле са црвеног киоска, “Брацу” и “Секу”, “505 са цртом”, “Кокту”. Неки постоје и данас, Олимпијско сунце, Екселенција не. Сада су на другом месту, у причама, оним које “зборе неисказиво”, остају да се о њима прича као главним или споредним учесницама некдашњих догодовштина најмлађих, младих, нешто старијих, средовечних, свих прошлих. Можда време додаје, мења сећања, можда би сада било другачије, никада нећемо сазнати, нестали су заувек.