Баскет у Шапцу је само почео као разонода, рекреација, а постао је начин живота. Партије у Кош клубу створиле су победнички менталитет овдашњих спортиста. Баскет титуле освајали и без борбе, истиче у различитим причама један од најбољих баскеташа Шапца, данас угледни судија Иван Вања Митровић
У љубљанском “Тиволију”, давне 1970. “пали” су Американци, Југославија је постала шампион света. Срца деце, младих, нешто старијих и ветерана разгалили су: Плећаш, Данеу, Капичић, Јеловац, Симоновић, Ћосић и екипа, а игра под кошевима “покоравала” је заувек просторе од Вардара до Триглава. Зов величанственог подвига, дечачки снови који не познају границе нису дозвољавали да све остане само на слављу и дивљењу херојима. Срце је вукло напоље, вукло на још малобројне кошеве нашег града како би се вежбало, копирало оно што умеју мајстори у “плавом”, како би се гласно узвикнуло име омиљеног кошаркаша када се постигне неки тежак поен. Лопта, обруч и табла створили су магију којој није одолео Иван Митровић, свима познатији као Вања.
- Раних седамдесетих кошеви су постојали само на школским теренима, најбоље је имала ШУП школа, Пољопривредна и Медицинска. Нама није требао комфор, хтели смо само да играмо. Нажалост, ограничени школском наставом, играли смо када год је празан терен, а партије би трајале или до 21 или док нас професори не отерају – присећа се Вања. Ентузијазам је изграђивао дане шабачке младости опчињене кошарком, а снове и тежње услишило је отварање Кош клуба 1976. године. Престала је потреба за “герилским упадима” на терене, мало парче раја у центру града отворило је капије златног доба шабачке кошарке и баскета.
- Уверен сам да је отварање Кош клуба најзначајнији тренутак за каснији “бум” шабачке кошарке. Мушки и женски клуб су од Друге српске лиге дошли до највиших рангова, а носиоци најбољих генерација стасавали су баш на овом терену. Сами тренинзи нису довољни за успех, круцијалан је вишесатни индивидуални рад. Никада то заљубљеницима какви смо сви били није представљало тешкоћу, али је гашењем Кош клуба 1994. године изгубљен јединствен простор за стасавање нових генерација. Последице тога трпимо данас.
Кош клуб је попримио временску одредницу где је баскет престао бити само разонода, поставши више од игре. - Сваки слободан тренутак смо проводили тамо, све друго смо прилагођавали баскету. Убрзо су створени велики ривалитети, за неке противнике би се припремали посебно, а одједном су и људи попуњавали трибине само да би нас гледали. Шабац је развио јединствену школу баскета. Још нас препознају по истанчаном шуту, тешко достижном и познатијим кошаркашким срединама попут Чачка.
Ако је у сржи сваког човека жеђ за надметањем, победама, она се нигде није тако осликавала као на том бетону. Глумци имају “даске које живот значе”, Шапчани су имали парче бетона важније од свега. На њима се сваки поен преживљавао бурно, остајући заувек у сећању.
- Осамдесетих и у првој половини 90-их у Кош клуб су долазили баш сви. Чланови шампионске Металопластике читава лета су проводили овде. Верујем да је победнички менталитет који им је донео све трофеје, обликован баш у овим дружењима. Свака партија била је “на живот и смрт”. Они као врхунски спремни спортисти, навикнути на тријумфе, нису смели да допусте да их победе аматери, док смо ми баш желели показати како можемо и против физички надмоћних, те смо давали 150%, нисмо знали за умор, терајући и њих на исти приступ.
Мало по мало, прво стидљиво, група, сада већ момака из Шапца одлазила је на баскет турнире, где су им ривали били професионални кошаркаши. На сваки епитет аутсајдера имали су спремну контру победе. Није се имало шта страховати, почеле су пријаве и за професионалне турнире широм Југославије.
- Посебно је згуснут распоред био лети. Приморски градови, Ровињ, Пула, Пореч, Шибеник правили су такмичења где је било екипа из целе Европе, на којима су играли и прволигашки играчи. Веровали смо у себе, али нисмо знали шта нас очекује, те смо направили договор да први турнир који не освојимо, истовремено буде и наш последњи у сениорској конкуренцији. Увек су екипу чинила три играча на терену и две резерве. Ко први оде на море гледао би распоред. Мењала се екипа, али смо се успешно борили: Влајко, Чонге Јовановић, његов брат Борко, Мока Јанковић, Дејан Петровић Рашић, Кузе, Машке, Васић Њоки, Шифе, Роки и моја маленкост.
Договорили су се да смеју изгубити само један турнир, а играли су, поштујући то све до 1995. године. Освајали су сва такмичења која су постојала.
-Били смо непобедиви. Сећам се лета 1984. године када смо освојили три турнира у Ровињу више него убедљивим партијама, да би нас потом позвао организатор и замолио да више не учествујемо јер неће други да се пријаве. Самом пријавом смо освајали награду, а осталих 50, 60 екипа из Европе су се борили у званичном делу. Побеђивали су у Истри, Словенији, Далмацији, Београду, Новом Саду, а за неке “непобедиве из Шапца” чули су и највећи.
- Биле су то године доминације “Цибоне” у нашој лиги, док их није срушио “Задар” предвођен Петром Поповићем. На једном од турнира, једно познато име је хтело да се упозна са нама, био је то нико други до Петар лично. Човек коме смо се дивили, за којег смо сумњали да ћемо се срести, не само да је био ту, већ је он хтео да упозна те “момке из Шапца”. Замислите само колико је то значило нама, схватили смо значај успеха које смо остварили. Чак смо одиграли и који баскет са великим Петром.
Путовало се, играли се турнири, али никада Кош клуб није запостављен. Још ни торбе не би распаковали по повратку, а већ би били у свом рајском врту.
- Ми смо проносили славу Шапца, увек би носили исто име “Шабац - нису били”, име града и додатак који разумеју само они који су играли, наша интерна шала. Сада ми је тужно када видим да на баскет турнирима наши момци играју у екипи која носи име другог града.
Крај професионалне баскеташке игре Вања и другари дочекали су у Чачку 1995. године. - Ушли смо у полуфинале Првенства СРЈ и ту смо изгубили од домаћина. Судија нас је “уништио”. Партију смо завршили са два играча, али смо одлучили да се повучемо и испоштујемо договор давно склопљен. Стизале су нас и године, знали смо да је време. Ипак, најбоља награда уследила је после. Лично Жељко Обрадовић и Драган Кићановић су нас позвали на пиће и рекли да смо ми морални победници, честитали нам. Осетили смо велику част. Није било лепшег начина да се стави тачка.
НАСТАВИЋЕ СЕ... Ван обичаја, баскет причу са Вањом пренећемо вам у два броја јер је превише значајних тренутака да би све стало у један. Наредног четвртка ћете чути како се брани од “инвазије ванземаљаца”, причу о три “Зекине тројке”, али и будућности такмичарског баскета у Шапцу...
