8. април 2020.8. апр 2020.
СЛОБОДАН СИМИЋ ЧУЉА
Кад су цветале Мачвине бебе
Младост поклонио Фудбалском клубу “Мачва” у Богатићу за који је играо 14 година. Једном боем, увек такав
У новогодишњој анкети једног локалног листа изабран је за најбољег фудбалера богатинске “Мачве”, свих времена. Победио је захваљујући гласовима “фудбалског народа” и због тога је веома срећан. То му је била једина и најдража награда у фудбалском животу, коме је поклонио младост.
Слободан Симић из Богатића, о коме је реч, међу Мачванима љубитељима фудбала, познатији по надимку Чуља, свет је први пут угледао 28. 08. 1945. године. Школовао се неко време у Бијељини, где је и започео фудбалску каријеру у тамошњом “Раднику”. Углавном лети, долазио је у Богатић, где је наступао за екипу “Младост” из Светог поља (дружину тада чувеног Луна). Познанство са легендарним економом Фудбалског клуба “Мачва” у Богатићу, Миланом Ловчевићем Кесегом, доводи га у ову екипу. Присећа се да је то био септембар, данас давне 1960. године.
- Шест месеци сам тренирао у Фудбалском клубу “Слобода” из Тузле, а после одслужења војног рока неко време играо за Фудбалски клуб “Срем” у Сремској Митровици. Љубав према Мачви била је најјача и вратио сам се у завичајно гнездо, каже Симић у специјалном разговору за “Глас Подриња”.
У “Раднику” му је први тренер био Коста Томашевић, некад чувени голгетер београдске “Црвене звезде”. У “Срему” Варагић и Арановић, док највише памти признатог фудбалера и дугогодишњег учитеља ове вештине Димитрија Стефановића Дишу, који има велике заслуге за његов фудбалски напредак.
- Нисам водио никакву евиденцију, али нема сумње да сам за “Мачву” одиграо између 500 и 600 утакмица. Први наступ имао сам 1960. године, када сам наступио за први тим у мечу против “Младости” из Прњавора. Победили смо (4:1), а ја сам постигао два гола. Опроштајни наступ у дресу “Мачве” одиграо сам 1974. године против омладинске репрезентације Југославије, сећа се популарни Чуља.
Најдраже победе у вољеном клубу, где су му саиграчи били исто веома талентовани, била је она против Лознице на гостовању од 1 према 0 и успех “Мачве” у Убу, против “Јединства” (8:0).
Најтеже је било у сусрету против Фудбалског клуба “Смедерево” (данашњи “Сартид”), када су победили (2:0) и остали у тадашњој Српској лиги.
Слободан је био велики боем међу фудбалерима. То му је много сметало у фудбалској каријери и касније тренерском позиву у овој, како воле да кажу најважнијој споредној ствари у животу. За њега кажу да је осим легенда мачванског фудбала, изузетно честит човек. Бољи познаваоци фудбала у овом крају тврде да је могао постићи много више, али он се задовољава изузетно добром сарадњом са људима коју постиже свугде, а посебно у својој омиљеној “Амбасади” (кафани у Богатићу). Имун је на сва могућа признања која је заслужио, а није добио. С друге стране најдражи су му гласови фудбалског народа, којима и сам припада. А кад су му уручивали скромну плакету, у анкети омиљеног листа, (гласао фудбалски народ) кратко је прокоментарисао уз велику захвалност да познаје и бар пар других исто тако заслужних фудбалера “Мачве” у Богатићу.
Слободан Симић из Богатића, о коме је реч, међу Мачванима љубитељима фудбала, познатији по надимку Чуља, свет је први пут угледао 28. 08. 1945. године. Школовао се неко време у Бијељини, где је и започео фудбалску каријеру у тамошњом “Раднику”. Углавном лети, долазио је у Богатић, где је наступао за екипу “Младост” из Светог поља (дружину тада чувеног Луна). Познанство са легендарним економом Фудбалског клуба “Мачва” у Богатићу, Миланом Ловчевићем Кесегом, доводи га у ову екипу. Присећа се да је то био септембар, данас давне 1960. године.
- Шест месеци сам тренирао у Фудбалском клубу “Слобода” из Тузле, а после одслужења војног рока неко време играо за Фудбалски клуб “Срем” у Сремској Митровици. Љубав према Мачви била је најјача и вратио сам се у завичајно гнездо, каже Симић у специјалном разговору за “Глас Подриња”.
У “Раднику” му је први тренер био Коста Томашевић, некад чувени голгетер београдске “Црвене звезде”. У “Срему” Варагић и Арановић, док највише памти признатог фудбалера и дугогодишњег учитеља ове вештине Димитрија Стефановића Дишу, који има велике заслуге за његов фудбалски напредак.
- Нисам водио никакву евиденцију, али нема сумње да сам за “Мачву” одиграо између 500 и 600 утакмица. Први наступ имао сам 1960. године, када сам наступио за први тим у мечу против “Младости” из Прњавора. Победили смо (4:1), а ја сам постигао два гола. Опроштајни наступ у дресу “Мачве” одиграо сам 1974. године против омладинске репрезентације Југославије, сећа се популарни Чуља.
Најдраже победе у вољеном клубу, где су му саиграчи били исто веома талентовани, била је она против Лознице на гостовању од 1 према 0 и успех “Мачве” у Убу, против “Јединства” (8:0).
Најтеже је било у сусрету против Фудбалског клуба “Смедерево” (данашњи “Сартид”), када су победили (2:0) и остали у тадашњој Српској лиги.
Слободан је био велики боем међу фудбалерима. То му је много сметало у фудбалској каријери и касније тренерском позиву у овој, како воле да кажу најважнијој споредној ствари у животу. За њега кажу да је осим легенда мачванског фудбала, изузетно честит човек. Бољи познаваоци фудбала у овом крају тврде да је могао постићи много више, али он се задовољава изузетно добром сарадњом са људима коју постиже свугде, а посебно у својој омиљеној “Амбасади” (кафани у Богатићу). Имун је на сва могућа признања која је заслужио, а није добио. С друге стране најдражи су му гласови фудбалског народа, којима и сам припада. А кад су му уручивали скромну плакету, у анкети омиљеног листа, (гласао фудбалски народ) кратко је прокоментарисао уз велику захвалност да познаје и бар пар других исто тако заслужних фудбалера “Мачве” у Богатићу.
Љ.Ђ.
Актуелно
Најновији број
25. април 2024.
