1. новембар 2021.1. нов 2021.
http://artstudiosabac.com/
In memoriam Бранко Ђурковић 1937 - 2021
Напустио нас је велики уметник, диригент Бранко Ђурковић, човек који је живео за музику и породицу. Шабац му је вечно захвалан.
Бранко Ђурковић рођен је у Дубљу, недалеко од Шапца, 23. децембра 1937. године.
Основну школу завршио је у Дубљу, а Музичку школу (одсек кларинет), Гимназију и Учитељску школу учио је у Шапцу. Вишу музичку школу завршио је у Сарајеву, а Факултет музичке уметности ( Музичка теорија) у Београду. Дириговање је учио код професора Тихомира Мирића у Сарајеву и Михаила Вукдраговића на ФМУ у Београду. Последипломске студије (први магистар дириговања у СФРЈ), завршио је на ФМУ у Београду у класи професора Војислава Илића, 1978. године.
Најпре је службовао у Основној школи «Селе Јовановић» у Шапцу, потом у Музичкој и Учитељској школи. Осам година је провео као професор више школе у Педагошкој академији у Шапцу.
Септембра 1979. године изабран је за стручног сарадника за предмет Хорско дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, а 1980. постао доцент на истом факултету. Године 1986. изабран је за ванредног професора на ФМУ, а од 1991. године, све до пензионисања 2003. године, провео је на том факултету у звању редовног професора, где је поред Хорског дириговања редовним студентима и последипломцима, предавао и Основе вокалне технике студентима дириговања и музичке теорије, као и Вежбе из дириговања студентима композиције.
Добитник је многобројних /на десетине/ највиших музичких награда у земљи и иностранству и најпрестижнијих друштвених признања: Октобарска награда 1965, Орден рада са златним венцем 1985, Награда "Жика Поповић" 1986, Вукова награда 1993, Национална награда за врхунски допринос у култури Србије 2011. године.
У „Гласу Подриња“ (19. децембар 2013) објавили смо интервју са Бранком Ђурковићем – Гангом који вам у целости износимо.
МУЗИКА КАО СУДБИНА
Професор Бранко Ђурковић завршио је Вишу Музичку школу у Сарајеву, а ФМУ (одсек музичка теорија ) у Београду. Две године је студирао дириговање код професора Михаила Вукдраговића, а постдипломске студије, завршио је у класи професора Војислава Илића 1978. године. Следеће године је постао стручни сарадник на Факултету, 1980. доцент, а пензију је дочекао као редовни професор. Велики број сада угледних професора и диригената студирали су у класи Бранка Ђурковића, а неколицина њих се огледала и у популарним музичким жанровима попут Леонтине, Мари Мари, Александре Ковач... Али провиђење, рука судбине или нешто треће, враћало га је изнова у Шабац у коме је традицију Шабачког певачког друштва из 1865 године наставио Хором 66 девојака.
- Увек сам се враћао у Шабац. Једнога дана, стигла је висока политичка делегација из Београда, нису имали диригента у КУД „Иво Лола Рибар“. Нудили су ми трособни стан у власништву на Славији и три и по хиљаде марака месечно, али ја сам им рекао: „Не могу, моји су родитељи у Дубљу, тамо сам почео да сањам музику на прелима поред мојих сестара које су дивно певале“.
Да ли је музика за Вас била једини могући избор?
- Имао сам доста смисла за фудбал, давао сам голове и левом и десном ногом, у генерацији Села Милошевића, играо сам у позоришту, волео да пишем... Желео сам да студирам књижевност или фискултуру. Тог 24. септембра 59, понео сам кларинет, који сам добро свирао, у Сарајево, мислећи да бих могао да зарадим неки џепарац. Одједном, у тој згради, у улици “Обала 12”, на Миљацки, трешти Македонско оро. Немају кларинет. Ја утрчим и засвирам са њима. Улази професор Милан Пребанда и каже „Почињемо. Прво Ви, младићу.“ Нешто сам му био запао за око. Ја му кажем: „Професоре, ја идем на први спрат. Тамо је писмени из српског и књижевности“. Међутим, он је већ сео поред клавира и почео да свира Другу руковет Стевана Мокрањца и каже ми да погодим шта свира. „Али, ја морам да идем“, кажем. „Не, не, примљени сте.“ Он запео, лепо смо свирали, друштво је било добро и ја останем. Дакле, потпуно сам погрешио. Али, исто би било да сам пекар или обућар, без бриге, ја сам посвећеник. Да ли је то нека звезда водиља или нешто друго, не знам.
Како је почела прича са Хором пре 50 година?
-Од септембра до децембра месеца 1963. године изабрао сам 75 девојака из Учитеqске школе и тако је кренуло. Рад и сурова дисциплина. Прво себе кажњавам, нисам закаснио 50 година, долазим два, три сата пре пробе, намештам столице, слажем ноте, све радим. То је почетак приче. У хору, који водим већ пола века, певало је 2360 женских гласова. За то време, променило се седам министара културе, четрнаест градоначелника Шапца, а нису сви имали разумевања. Имам решење о финансирању „Арт студија“, али за 13 година нисам добио ни динара од Општине . Сад ме питају „Јел ти то певаш Реквијем за Хор 66 девојака? Једном сам изјавио: „Ја сам га основао, ја ћу га и укинути“, али, уздржаћу се да бих то пренео на моје ћерке и унуке.
Када сумирате педесет година бављења музиком у Шапцу, како видите то време, да ли бисте нешто променили?
- Нисам ја рођен за музичара и диригента - судбина је хтела да сам постао први магистар дириговања у СФРЈ. Радо бих кренуо на други колосек да помогнем овом граду. Не могу да верујем да Шабац нема дворану, савремени стадион, базен...Када погледате каква је лична карта Арт студија, па то не постоји на свету белом - седам хорова...Пишем пројекте за установе које нису буџетски финансиране - није било средстава за 45. Фестивал дечјих хорова Србије који смо ми одржавали позајмицама и фамилијарним кредитима. То не сме да се угаси. Неко би нас држао као мало воде на длану. Ансамбл који је сличан Хору 66 девојака, у Софији служи шест запослених људи, од организатора, педагога, пијанисте, помоћника диригента, главног диригента до гардеробера. Ми све то радимо сами, али, то је наша судбина, шта ли...
Својевремено су се појављивали провокативни текстови о Вама?
- Е, да је среће да сам ја добио новац од неког. Имам десет милиона филмова који пропадају у једној кутији на којој пише: „Чувати као очи“, хиљаде фотографија, диплома, плаката... Имам очи од 204 позорнице. Музика није само лепота, него и крвав рад. Моја основна туга је што Шабац нема слуха да препозна оно што је вредно и да то и негује.
М. Филиповић
Бранку
Пола века, у ритму и звуку –
испред хора, уздигнутих руку!
Као да се моли в а с и о н и,
где Бог ћути, а музика звони!
И где звезде, у простору мрака,
светле белим грлом девојака!
За почетак, хорског посвећења,
одабрао – датум свог рођења!
Тако им се свечано преплиће,
пола века – Заједничко биће!
Пева Орфеј мелодији сете,
о љубави – душе и планете!
Вечно веран, уз божанске ноте,
Е л е г и ј и – краљици лепоте!
( Крстивоје Илић, песма СВЕЧАНА ЕЛЕГИЈА, посвећена Бранку Ђурковићу)
Бранко Ђурковић рођен је у Дубљу, недалеко од Шапца, 23. децембра 1937. године.
Основну школу завршио је у Дубљу, а Музичку школу (одсек кларинет), Гимназију и Учитељску школу учио је у Шапцу. Вишу музичку школу завршио је у Сарајеву, а Факултет музичке уметности ( Музичка теорија) у Београду. Дириговање је учио код професора Тихомира Мирића у Сарајеву и Михаила Вукдраговића на ФМУ у Београду. Последипломске студије (први магистар дириговања у СФРЈ), завршио је на ФМУ у Београду у класи професора Војислава Илића, 1978. године.
Најпре је службовао у Основној школи «Селе Јовановић» у Шапцу, потом у Музичкој и Учитељској школи. Осам година је провео као професор више школе у Педагошкој академији у Шапцу.
Септембра 1979. године изабран је за стручног сарадника за предмет Хорско дириговање на Факултету музичке уметности у Београду, а 1980. постао доцент на истом факултету. Године 1986. изабран је за ванредног професора на ФМУ, а од 1991. године, све до пензионисања 2003. године, провео је на том факултету у звању редовног професора, где је поред Хорског дириговања редовним студентима и последипломцима, предавао и Основе вокалне технике студентима дириговања и музичке теорије, као и Вежбе из дириговања студентима композиције.
Добитник је многобројних /на десетине/ највиших музичких награда у земљи и иностранству и најпрестижнијих друштвених признања: Октобарска награда 1965, Орден рада са златним венцем 1985, Награда "Жика Поповић" 1986, Вукова награда 1993, Национална награда за врхунски допринос у култури Србије 2011. године.
У „Гласу Подриња“ (19. децембар 2013) објавили смо интервју са Бранком Ђурковићем – Гангом који вам у целости износимо.
МУЗИКА КАО СУДБИНА
Професор Бранко Ђурковић завршио је Вишу Музичку школу у Сарајеву, а ФМУ (одсек музичка теорија ) у Београду. Две године је студирао дириговање код професора Михаила Вукдраговића, а постдипломске студије, завршио је у класи професора Војислава Илића 1978. године. Следеће године је постао стручни сарадник на Факултету, 1980. доцент, а пензију је дочекао као редовни професор. Велики број сада угледних професора и диригената студирали су у класи Бранка Ђурковића, а неколицина њих се огледала и у популарним музичким жанровима попут Леонтине, Мари Мари, Александре Ковач... Али провиђење, рука судбине или нешто треће, враћало га је изнова у Шабац у коме је традицију Шабачког певачког друштва из 1865 године наставио Хором 66 девојака.
- Увек сам се враћао у Шабац. Једнога дана, стигла је висока политичка делегација из Београда, нису имали диригента у КУД „Иво Лола Рибар“. Нудили су ми трособни стан у власништву на Славији и три и по хиљаде марака месечно, али ја сам им рекао: „Не могу, моји су родитељи у Дубљу, тамо сам почео да сањам музику на прелима поред мојих сестара које су дивно певале“.
Да ли је музика за Вас била једини могући избор?
- Имао сам доста смисла за фудбал, давао сам голове и левом и десном ногом, у генерацији Села Милошевића, играо сам у позоришту, волео да пишем... Желео сам да студирам књижевност или фискултуру. Тог 24. септембра 59, понео сам кларинет, који сам добро свирао, у Сарајево, мислећи да бих могао да зарадим неки џепарац. Одједном, у тој згради, у улици “Обала 12”, на Миљацки, трешти Македонско оро. Немају кларинет. Ја утрчим и засвирам са њима. Улази професор Милан Пребанда и каже „Почињемо. Прво Ви, младићу.“ Нешто сам му био запао за око. Ја му кажем: „Професоре, ја идем на први спрат. Тамо је писмени из српског и књижевности“. Међутим, он је већ сео поред клавира и почео да свира Другу руковет Стевана Мокрањца и каже ми да погодим шта свира. „Али, ја морам да идем“, кажем. „Не, не, примљени сте.“ Он запео, лепо смо свирали, друштво је било добро и ја останем. Дакле, потпуно сам погрешио. Али, исто би било да сам пекар или обућар, без бриге, ја сам посвећеник. Да ли је то нека звезда водиља или нешто друго, не знам.
Како је почела прича са Хором пре 50 година?
-Од септембра до децембра месеца 1963. године изабрао сам 75 девојака из Учитеqске школе и тако је кренуло. Рад и сурова дисциплина. Прво себе кажњавам, нисам закаснио 50 година, долазим два, три сата пре пробе, намештам столице, слажем ноте, све радим. То је почетак приче. У хору, који водим већ пола века, певало је 2360 женских гласова. За то време, променило се седам министара културе, четрнаест градоначелника Шапца, а нису сви имали разумевања. Имам решење о финансирању „Арт студија“, али за 13 година нисам добио ни динара од Општине . Сад ме питају „Јел ти то певаш Реквијем за Хор 66 девојака? Једном сам изјавио: „Ја сам га основао, ја ћу га и укинути“, али, уздржаћу се да бих то пренео на моје ћерке и унуке.
Када сумирате педесет година бављења музиком у Шапцу, како видите то време, да ли бисте нешто променили?
- Нисам ја рођен за музичара и диригента - судбина је хтела да сам постао први магистар дириговања у СФРЈ. Радо бих кренуо на други колосек да помогнем овом граду. Не могу да верујем да Шабац нема дворану, савремени стадион, базен...Када погледате каква је лична карта Арт студија, па то не постоји на свету белом - седам хорова...Пишем пројекте за установе које нису буџетски финансиране - није било средстава за 45. Фестивал дечјих хорова Србије који смо ми одржавали позајмицама и фамилијарним кредитима. То не сме да се угаси. Неко би нас држао као мало воде на длану. Ансамбл који је сличан Хору 66 девојака, у Софији служи шест запослених људи, од организатора, педагога, пијанисте, помоћника диригента, главног диригента до гардеробера. Ми све то радимо сами, али, то је наша судбина, шта ли...
Својевремено су се појављивали провокативни текстови о Вама?
- Е, да је среће да сам ја добио новац од неког. Имам десет милиона филмова који пропадају у једној кутији на којој пише: „Чувати као очи“, хиљаде фотографија, диплома, плаката... Имам очи од 204 позорнице. Музика није само лепота, него и крвав рад. Моја основна туга је што Шабац нема слуха да препозна оно што је вредно и да то и негује.
М. Филиповић
Бранку
Пола века, у ритму и звуку –
испред хора, уздигнутих руку!
Као да се моли в а с и о н и,
где Бог ћути, а музика звони!
И где звезде, у простору мрака,
светле белим грлом девојака!
За почетак, хорског посвећења,
одабрао – датум свог рођења!
Тако им се свечано преплиће,
пола века – Заједничко биће!
Пева Орфеј мелодији сете,
о љубави – душе и планете!
Вечно веран, уз божанске ноте,
Е л е г и ј и – краљици лепоте!
( Крстивоје Илић, песма СВЕЧАНА ЕЛЕГИЈА, посвећена Бранку Ђурковићу)
Актуелно
Најновији број
10. јул 2025.
