Шапчанка Јелена Илић: басисткиња, гимназијалка и студенткиња: Девојка која може баш све
„Сада млади мало више мисле својом главом и не одрастају у строгим оквирима, што им даје већу слободу“, каже Јелена
Јелена је студенткиња прве године Факултета драмских уметности, четврта година Шабачке гимназије, бас гитаристкиња у ауторском бенду, лиценцирани спасилац и потврђује да „девојке могу баш све“. Сматра да пол није пресудан за успех, већ да треба вредновати свако постигнуће без обзира да ли је девојка, или младић. Све док друштво дели занимања, хобије, послове на мушке и женске, равноправност и једнакост није могуће остварити.
Живот пун изненађења
Јелена је одабрала (не)обичан пут за једну средњошколку, рекли би многи. Одлучила је да искористи могућност и полаже пријемни за Факултет драмских уметности у Београду након треће године Гимназије. Није веровала да ће се њено име наћи на листи будућих студената. Аплицирала је на смеру Филмска продукција и успела.
-Желела сам да будем ветеринарка, али сам открила позориште и филм. Тада ми је синула идеја, ја ћу да будем редитељка. То сам говорила у петом разреду основне школе, а заправо нисам знала шта то значи. Од тада сам помно пратила филмску и драмску уметност - каже Јелена о дечјим маштањима и будућој каријери.
-Сазревала сам са том идејом, Јелена редитељка. Нисам мењала мишљење и временом сам сазнала шта је потребно за упис на ФДУ. Знала сам постоје предрасуде о упису, студијама, али нисам одустајала. А онда сазнам да постоји особа која организује све, а то је продуцент. Идеално за мене, јер волим организацију и уметност. Одлучила сам да се пријавим за пријемни. Себи сам рекла, идем да покушам, па како буде. И ево, студирам и завршавам Гимназију -додаје млада Шапчанка.
Подршка породице није била упитна. Пријатељи, иако изненађени поносни су на њу и њен успех.
-Имала сам потпуну слободу да одаберем шта желим да студирам. Били су изненађени када су видели ранг листу. Нисмо се надали да ћу бити примљена. Мислим да су пријатељи били још више изненађени. ФДУ, Академија ликовних и примењених уметности им делују као далеки и апстрактни факултети. Одатле и потиче мистификација да их је тешко уписати, да бирају мали број. Верујем да је свима био културолошки шок, јер сада познају неког са ФДУ.
Један рођендан променио све
Глобална пандемија променила је свет, али и микрокосмосе сваког појединца на планети. Иако је све затворила, 2020. година Јелени је отворила врата музике. -За рођендан, током короне, најбољи друг је дошао и поклони ми торту и мали бас који је направио од дрвета. Знала сам да је то тај тренутак када треба да почнем да свирам, јер већи део друштва је био у музичким водама. Имали су своје бендове, свирали и помало сам се осећала као аутсајдер. Одлучна, на огласима сам пронашла бас гитару, купила, вежбала код куће. До тог тренутка веровала сам да немам слуха и да не могу ни један једини тон да репродукујем. И даље то тврдим - каже Јелена.
Андрејин крст окупио младе Шапчане
Чланица је ауторског бенда „Андрејин крст“ уз Младена Топузовића (клавијатуриста), Немању Павловића (гитариста и вокал) и Ненада Алексића (бубњар). Већ неко време стварају своју музику на шта су поносни, а надају се да ће издати албум.
Предрасуде и стереотипи
Наглашава да постоје предрасуде о женама које свирају у бендовима. Каже да није осетила на „својој кожи“ дискриминацију. Но, то не значи да она није присутна.
-То се дешава без обзира на оно што радите. Коментар „како жена свира у бенду“ долази од људи који ће рећи „како девојка да ради то и то“. Увек се јаве предрасуде, уколико то није „женско“ занимање, односно оно што већина сматра „женским“ занимањем. Морам да признам да има све више девојака које свирају различите инструменте, што је добро и руши те стереотипе - појашњава Јелена и верује да се свест постепено мења, те да миленијалци и генерација Z другачије гледају на све(т).
-Када сам почела да свирам бас старији чланови фамилије су рекли: „Како ћеш, ти си женско“. Било им је драго, али необично. Вероватно због изненађење и такав коментар. Када смо наступали на Ускршњем рок маратону у Шапцу млађој публици је то било супер кул, што је добро. Ипак, треба да буде само ОК и нормално. Када постигнемо то да је супер што неко свира неки инструмент, без обзира да ли је мушко, или женско, тада смо успели.
Wow за све девојке
Подвлачи да је младима доступно значајно више садржаја, прилика да упознају нове културе што доприноси „thinking outside the box“, односно да буду отвореног ума и ставова.
-Сада млади мало више мисле својом главом и не одрастају у строгим оквирима, што им даје слободу. Када видим друге девојке/жене које свирају бас гитару, бубњеве схватам да је то у реду. А пре неколико деценија, то није било толико видљиво, а самим тим и донекле чудно. Једнаки смо и не треба да буде WOW што је женско бубњарка, или вокал. Сви смо људи, свирамо добру музику, а то је једино важно - закључује Јелена.
Планове за будућност каже има, краткорочне и дугорочне.
-Наравно, најважније да положим испите у јуну, свирам што више током лета. Ако говоримо о некој даљој будућности то је диплома факултета, посао у струци, да усавршим свирање и научим италијански.
