Фарма коза „Добрић“ у Белој Реци : Име стечено квалитетом

Пробали су да раде што нико други није. Деценија прожета јединством, заједничким радом и улагањем и од десетак су стигли до више од стотину грла

Много одрицања, али и много лепоте у том животном путовању, испунило је године у којима су стицали и оформили репрезентативну фарму коза, са сопственом производњом и доставом.

Спремност да жртвују слободно време, истински се посвете својој струци и решеност да направе добар производ водила их је до жељеног успеха. Сада, не само у Белој Реци, већ и шире, знају за пољопривредно газдинство оца и сина, Добривоја и Владимира Добрића. Управо је име било најтеже стећи, а они су га градили знањем и искуством. Школовали су се у Пироту за посао којим се баве, па за Добривоја није било дилеме шта да ради када је 2014. напустио шабачку „Млекару“.

Потрага за местом на тржишту
-Сматрао сам да би требало да радимо нешто што нико други не ради и где можемо да нађемо своје парче простора. Тако смо купили једно мало стадо, 17 грла, да пробамо и видимо како ће то ићи. Стадо је било изузетно умиљато и милина је било радити са њима. Тако смо кренули и онда смо почели сваке године мало да проширујемо за 10-15 грла, а повећала се и потражња. Сада имамо 115 грла. Могли бисмо и више, али је ово сасвим довољно за нашу породицу, да функционишемо и радимо сами- истиче он.

Најтеже је, прича син Владимир, кад су почињали, било обезбедити место на тржишту.

-Знамо то да радимо и дуго година је иза нас. Тешко је било пробити се на тржиште, да дођемо до људи да то пробају, нама је то било најбитније. Међутим, били смо упорни и сами смо тражили радње, нудили узорке. Људи су то препознали и даље препознају и то нам је најважније. Свако ко је пробао наше производе постао је наш купац и није отишао од нас, иако је конкуренција сада велика- наводи.

Заокружили су целокупан процес и испоруку, не зависе ни од кога у погледу производње, прераде и пласмана. Ту су млеко, сурутка и бели српски сир- кришка. Из њиховог газдинства у специјализоване продавнице и млечне дисконте у Шапцу, Београду, Руми и Новом Саду одлазе готова паковања. У свакодневном су контакту и са појединачним купцима, а за време короне заживела је и интернет продаја.

Примају поруџбине, достављају, развозе, чувају козе и прерађују млеко. За оног ко воли и зна, чини се, посао из снова. То је препознао и Град, па је Пољопривредном газдинству „Добрић“ ове године доделио Априлску награду у категорији развој села, пољопривреде и месних заједница као средишта одлучивања људи и побољшања услова живота

-Да би квалитет био добар, козе морају редовно на испашу. То нам је прва обавеза, свакодневна, па све остало. Два-два и по сата пре подне и тако и поподне. Ногу пред ногу, лагана шетња, нема журбе. Послушне су, прате ме, а када им покажем правац, следе га. Имамо и псе који нам помажу. Млекара такође мора сваки дан да ради- напомиње Владимир.

Улагања и заједнички рад
Од помоћи државе су користили једино субвенције по грлу, све остало у шта су улагали финансирали су сами.

-Све што смо радили- проширење фарме, млекаре где је опрема прилично скупа, унапређење, набавка доставног возила које хлади производе, финансирали смо од сопствених средстава. Од козарства може да се живи ако се укључи цела породица, ако знате да радите са млеком и имате простор где да чувате козе. Ако се козе затворе и хране на јаслама, од тога нема ништа- наглашава он.

Битно је да се цела породица укључи, а у том јединству прожетом радом, подршком, међусобним разумевањем, посао је и растао протекле деценије.

-Ту су отац, мајка, супруга и ја. Ћерка нам у августу пуни осам година. И она је укључена, помаже нам, лепи декларације, однесе канту из млекаре горе кад се музе. Радни дан нам почиње у пола седам и завршава се, ако нема за следећи дан спремања, у десет- пола 11 увече, ако има спремања, то траје и дуже. Немамо празника, нити других обавеза, иако стигнемо све, али зна се шта нам је приоритет. Имамо паузу током зиме. Козе не музу током децембра, јануара и фебруара, оне су у том временском периоду сјарене и јаре се месец дана, одвајамо јариће и крећемо да муземо, у производњу. Све се поново креће и то је природни пут, ништа не радимо вештачки, на силу- истиче.

Битно је да се цела породица укључи, а у том јединству прожетом радом, подршком, међусобним
разумевањем, посао је и растао протекле деценије

Од производа се највише тражи сурутка, а од ње има вишеструких бенефита за здравље.

-Добра је за јетру, метаболизам. Највише је користе потрошачи који имају проблема са алергијом на амброзију. Млеко је у том погледу ефикасније, али и сурутка помаже- каже.

Умрежавањем до нове крви
Скреће пажњу на проблем који се јавља са сродством коза, карактеристичан за целу Србију. Може да се реши увозом из Француске, али је то изузетно скупо.

-Ми смо ове године ишли у Крагујевац по јарчеве за нову сезону, а све козе ближе нама су у сродству. У иностранству јаре или одрасла јединка јарца нису толико скупи, колико је скуп транспорт, а уз то га прати и захтевна папиролошка процедура. Не би било лоше када би се држава или градови и општине укључили и расписивали конкурсе како би се умрежавањем дошло до нове крви. Ми сваке године оставимо, онда имамо линију из крви, следеће године опет оставимо, подмлађујемо и долазимо у проблем- наводи.

Месечно произведу око шест тона млека, годишње 40 хиљада литара, ове године очекују и више, јер младе први пут кад се јаре дају најмање млека, а други пут већ повећавају количину.

-Радимо колико можемо сами да постигнемо. Да пробамо да ангажујемо неког да чува козе тешко бисмо нашли, а и он ће да гледа у сат и телефон да му прође време, а козе морају да се прате и захтевају сталну присутност. Да идемо на већи број грла- 300-500, нема смисла. Треба се зауставити и то што радиш радити поштено. Код веће производње већи су и расходи. Мала производња, мала зарада, али су мањи и расходи. Ми сваке године имамо младе, планирамо да урадимо још селекција да тај исти број коза да што већу количину млека- објашњава.

Били смо упорни и сами смо тражили радње, нудили узорке. Људи су то препознали и даље препознају и то нам је најважније

Примају поруџбине, достављају, развозе, чувају козе и прерађују млеко. За оног ко воли и зна, чини се, посао из снова. То је препознао и Град, па је Пољопривредном газдинству „Добрић“ ове године доделио Априлску награду у категорији развој села, пољопривреде и месних заједница као средишта одлучивања људи и побољшања услова живота. Њихово домаћинство је и еколошког карактера јер поседује соларну електрану на биомасу.

-Наш труд, залагање и одрицање уродили су плодом. Драго нам је да је препозната љубав и свакодневна посвећеност целе породице послу. Наше козе нам враћају бригу коју показујемо према њима. Пре подне и поподне идеш са њима, оне ти касније врате. Сада је ту око 200 литара млека, то добијеш гратис. Ту су шума, ливада и само твоје време да им се посветиш. Ипак, наш предео је овде Богом дан за то- закључује Владимир.

Осећај који им пружа боравак у природи, док су окружени животињама чији производи истовремено благотворно делују на здравље и омогућавају пристојан живот породици, нема цену. Како кажу домаћини, то треба доживети да би се схватило.

Д.Д.