Промовисане три књиге о Мачви и Мачванима у КЦ Шабац

Три књиге којима је заједнички именитељ Мачва промовисане су у Културном центру Шабац- „Виђенији Мачвани“ и „Мачвани лају, ал’ нису брезобразни“ Миомира Филиповића Фиће и „Ваке се речи говору у Мачви“ коју је приредио заједно са Драганом М.Аврићем. На промоцији су говорили аутори и проф. др Анђелка Лазић.

-Заједнички чинилац је мачвански говор који је у основици стандардног српског језика и све три књиге односе се на тај говор и људе из тог краја. Овде притом имамо као информаторе типичне Мачване, немају они дистанцу према мачванском говору, нити су лингвисти, али имају ентузијазам. Сматрам из много разлога да би тај говор требало забележити. Као лингвиста, дошла сам до закључка да је говор репрезентант српског језика, можда у самом врху стоји у том смислу, зато што је још Вук узео шумадијско- војвођански и источно- херцеговачки говор оног момента кад је радио реформу језика, а после се показало да се у мачванском говору преламају оба ова дијалекта или наречја. Књига „Ваке се речи говору у Мачви“ је мали речник забележен на терену Мачве, што је један од врхунских метода када се бавимо говором, јер народ је највећи креатор, говор је духовна појава- рекла је проф. др Лазић и додала да је у књизи „Виђенији Мачвани“ наведено 750 Мачвана познатих од пре три века, савремених и прошлих ликова, који су оставили траг у српској култури, а међу њима и Стојан Новаковић.

Друго, прерађено издање књиге „Ваке се речи говору у Мачви“ обухватило је око 190 фотографија и 4.000 речи, а за највећи број њих наведени су примери употребе и контекст. На крају су дате изреке, синтагме, клетве, карактеристичне за Мачву.

-Ми смо то назвали записом. Друго, прерађено и допуњено издање јако се разликује од првог и квалитативно и квантитативно. Желели смо да овај речник у овом облику добије један академски ниво. Зато смо консултовали компетентне рецензенте, да не буде то само некакав симпатичан запис о пређашњим временима, речима итд, већ да буде и поучних ствари за будуће. Нас је покренуло то што ми можда можемо без ових речи, али оне без нас неће преживети. Дуго су служиле да би такву судбину дочекале, па смо желели да их бар кроз овај запис који је и архивски на неки начин приближимо вокабулару и текстовима данашње генерације, да се не одмакну од тог стандардног српског језика, али ипак да држе везу са народним језиком, што је карактеристично за овакве записе. Мислим је то једна врежа која ће подсетити, нарочито млађу генерацију где су никли и да је то корисно за овај наш мачвански народ и мачванско поднебље. Уступићемо је библиотекама, школама, то је део мисије да свој траг одржимо на неки начин, мислим да се све више губи, нарочито у речнику младих генерација- истакао је Аврић.

Трећа „Мачвани лају, ал’ нису брезобразни“ је, нагласила је проф. др Лазић, је шаљивог карактера.

-Одавно сам мислила да би било лепо да се аутентични мачвански хумор забележи. У овој књизи први пут видим тако нешто. Једино је код код Томе Јеротића било шаљивих догодовштина из Мачве- навела је проф. др Лазић.

Ми смо добар народ, ми то радимо из доброчинства, не радимо то да бисмо опсовали или ланули, зато што неког мрзимо или не волимо, рекао је Филиповић.

-Хоћемо да покажемо да смо духовит народ. Кад нешто опсујемо детету нашем, кажемо му да је бараба, нисмо опсовали из мржње, то кажемо зато што нам је душа таква, волимо што је дете слободнијег кова, има неку идеју другачију. Нисмо брезобразни. То „р“ појачава ефекат, као да је неко стварно безобразан. На овом подручју Шапца, Мачве, не постоје неписмени, само писмени и усмени људи и ти усмени некад изговоре нешто да се запрепастиш како је тим људима то пало на памет, али то се дешава у комуникацији између људи. Из те приче се изроде многе кованице, 2.000 таквих сам забележио, оно што усмени народ између себе комуницира. Људи који се баве језиком треба да испитају како је дошло до тога. Мислим да је наш народ изузетно духовит, паметан и још кад се мало образује, нема шансе да не успе- додао је Филиповић.

Д.Д.