Шапчанин са пријатељима пешке до Крфа- 703 километра хуманости

Од Параћина, споменика српским јунацима, који чува сећање на страдале у Великом рату, до Крфа, 703 километра, препешачили су како би помогли у прикупљању средстава за децу без екстремитета инспирисани мисијом Фондације Наташе Ковачевић

Три пријатеља- Шапчанин Томислав Драгићевић, Параћинац Бојан Брајковић и Београђанин Ђорђе Јокић, деценијско познанство крунисали су авантуром са хуманим циљем. Од Параћина, споменика српским јунацима, који чува сећање на страдале у Великом рату, до Крфа, 703 километра, препешачили су како би помогли у прикупљању средстава за децу без екстремитета инспирисани мисијом Фондације Наташе Ковачевић. Да је снага подједнако у ногама и у срцу потврдили су када су се, након што су прошли три земље, променили три пара обуће, издржали све изазове пута, стигли до острва крупним словима уписаног у нашу историју.

Опште изнад личног
Претходно се припремајући и физички и ментално, размишљајући о свим аспектима пута, годишњи одмор и сопствени комфор подредили су путовању које је за њих било нека врста духовне катарзе. Тако је настала акција симболично названа „Од срца до Крфа“.

-Повлачење српске војске на Крф је једна од наше три највеће трагедије и голготе. Чак и да оставимо историјски контекст по страни, за нас је битан и лични моменат у коме смо препознали да је то прави пут за нас. Наташина упорност и истрајност нам је свима била инспирација и у потпуности у корелацији са том причом- професионална сезона коју је одиграла након велике повреде и њен опоравак. Поред тога, рад Фондације, њено проширење на Србију, Босну и Хрватску, симболично указује на опште унапређење односа на здравим основама на целом подручју- истиче Томислав.

Одлуку да крену на необично путовање подржале су и њихове породице, јер је само тако страх од неизвесности могао бити савладан. Професионално испуњени, сматрали су да лична срећа може да се увећа ако се један њен делић жртвује за добробит шире заједнице.

-Сви ми имамо 45 плус година, немамо двадесет. Постојала је дилема да ли смо спремни да преузмемо одговорност да ризикујемо лично здравље и сигурност наших породица на неки начин. С друге стране, сагледали смо шири контекст и схватили да дугујемо то нашим прецима, али и идеји коју смо имали- да свој комфор не треба градити на штету других. Напротив, треба искористити своје потенцијале за опште добро- наглашава он.

Суочавали су се изазовима и неминовно се плашили повреда због којих пут можда не би могао бити до краја реализован.

Изазови путовања
-Било је падова, исклизнућа, код прескакања једне речице у Србији, али важно је да нико од нас није искренуо зглоб. Све време нас је водила жеља да подстакнемо људе да донирају новац, то нам је био посебан стимуланс да издржимо изазове. Сам чин доласка на Крф је био круна свих тих напора, уз неминовно олакшање што смо сви заједно успели и стигли практично здрави и неповређени- каже Драгићевић.

Од 17. априла до 9. маја, са само једним даном паузе, свакодневно су прелазили у просеку тридесетак километара. Изазова је било у све три земље, али мање у Србији и Северној Македонији у односу на Грчку, која је донела са собом значајно веће препреке, па и продужење планиране руте на појединим деоницама.

-Имали смо среће да нас је киша некако стално обилазила или нам ишла у сусрет, осим 18. маја, када смо морали да направимо паузу у месту Калпаки. Када смо кренули, знали смо да ће Грчка, где се практично цео пут претворио у планинарење, бити мало захтевнија, у Србији су то били Лесковац и Врање, у Северној Македонији од Прилепа до Битоља. Значила нам је логистичка подршка Предрага Стајчића у Грчкој, који је долазио по нас, возио нас на три локације где смо преспавали, а затим нас поново враћао на одредиште одакле је требало да наставимо пешачење. Чак три деонице су биле на надморској висини вишој од 1.400 метара, попели смо се на пет планина, са двадесетак километара чистог успона у етапама- објашњава он.

Последично, додаје, ни спуштање није било мање захтевно, а пут су морали продужити и уместо пешачким стазама ићи ауто- путем, како би избегли потенцијалне сусрете са дивљим животињама. Нису унапред планирали локације за смештај, али су у дану, поред пешачења, прелазили стотине километара превозом да би дошли до три преноћишта у Грчкој.

Срдачност и гостопримство
-Било је деоница где уопште није било радњи у близини, а недостајало нам је хране и воде. Истина, прошли смо поред две фабрике воде, што нам је било фасцинантно. Грчка је прелепа- видели смо рафтинг центар, бициклисте, бајкере, предивне пределе. Смењивале су се листопадне и четинарске шуме на нашем путовању, жубориле планинске воде... Желели смо да купимо ципеле, јер су нам због жуљева и отицања ногу на последњој трећини пута требале и два броја веће, али ни то нисмо имали где да учинимо. Мени је због два жуља на табанима отекао леви зглоб, па сам ходао под лековима, било је болно, али смо издржали- признаје Томислав.

Хуманитарна акција се наставља
Уплате за подршку у куповини помагала се врше на текући рачун Фондације 160-6000002245699-87.

Где год су прошли, наилазили су на срдачност и добронамерност. Будући да је Бојанова супруга из Северне Македоније, помогли су им контакти на тој деоници. Већина људи би се при сусрету са њима изненадила чињеницом да толико дуго пешаче, нудила окрепљење, помоћ и одмор.

-У Катлановској бањи, једном од три смештаја на рути, газдарица није хтела да нам наплати смештај и купила нам је банане и воду за пут, што нас је посебно дирнуло. У Прилепу су нас посебно дочекали на два места, доживели смо њихово гостопримство и невероватну љубазност и срдачност, исто тако и дуж целе наше земље- напомиње.

Циљ постигнут
Током пешачења, активности која сама по себи за ову акцију има симболички значај, прикупљен је новац за једну протезу, а надају се да ће се врло брзо приближити циљу да се набави и друга.
-Важно нам је да и други појединци и удружења укажу на постојање Фондације, на њен рад и мисију на свој начин је подрже или промовишу, подигну њену видљивост, како би што више деце добило помоћ.
Идеја је да подстакнемо организације, удружења, па и појединце, да се придруже нашем раду и подрже Фондацију. Један циљ је испуњен, али идеја наставља да живи и много је већих размера од њега- подвлачи Драгићевић.

Тројица пријатеља верују да ће њихов лични искорак мотивисати људе да се самоорганизују и сами осмисле сличне хуманитарне акције. Јер, доброта много више вреди када се умножава, а ова, помножена са још неким потезима на микроплану, изродиће осмехе на лицима оних којима ће свакодневница, уз нова помагала, бити значајно другачија.

Д. Димитријевић