Свако време има кафану по којој се памти

Једна кафана, једна породица, три имена кроз три времена. Један живот као сведок Шапца који памтимо, данашњег тренутка као и оног у настајању

Значај кафане за живот Срба никада се није доводио у питање. О кафанској прошлости Шапца постоји велики број званичних података, али и богатство усмених предања која се преносе кроз генерације као део породичне историје. Оно што је ређе је да се неко роди у кафани и да му животна прича тиме буде одређена.

Једна од њих је Зорица Ахметовић, ћерка је Лиле Ахметовића, унука Мемеда Ахметовића. Односно, трећи наследник кафане и кафанске традиције уткане у историју нашег града дуже од једног људског века.

Код Мемеда
Тих педесетих и шездесетих година прошлог века кафана код Мемеда била је синоним за добар провод. Како Зорица наводи, код њеног деде окупљао се фин и културан свет. Свет који је знао уз певачицу Злату и оркестар, ту да проживи и највишу срећу и најдубљу тугу.

-Деда је дао име кафани и обележио једно време. Постоје Шапчани који се и данас сећају провода код Мемеда. Оно што многи не знају је да је организатор посла из позадине била моја баба Ајка. Борбена и вредна жена која је све конце држала у својим рукама.Од јутарњег чишћења кафане, до вечерњих провода, ништа није промицало Ајкином оку- каже Зорица Ахметовић, којој је судбина наменила да се роди и детињство проводи у простору изнад кафане.

Златне ноћи код Лиле
-Када сам имала седам година, мој тата је преузео кафану. Направио је једну нову причу која је расла заједно са временом, и као дедина некада, обележила године у којима је настала- објашњава Зорица.

Крајем седамдесетих и током осамдесетих година 20. века, кафана „Код Лиле“ постала је култно место, не само Шапца него се за њу знало и широм тадашње Југославије. „Код Лиле“ су друговали и лумповали и политичари и спортисти и глумци.

-Тата је волео музику. Волео је клавир. Волео је људе. Он је свирао, а кафана певала. Бирао је само квалитетне песме, јер на клавиру не може да се свира било шта. Квалитетна музика привукла је квалитетне људе. Провод је био загарантован сваке вечери. Металопластика је славила сваку победу са нама, гости су нам били Емир Кустурица и Раде Шербеџија, а значај овог места најбоље можда описују речи Ненада Чанка у једној ТВ емисији: „Ко није био код Лиле у кафани, не може да каже да је посетио Шабац“- прича Зорица, која је време успона очеве кафане запамтила по дечјим несташлуцима и „шпијунирањима“ кафанских дешавања .

-Расти тих дана изнад кафане било је прилично узбудљиво. Кафана је живела и дању и ноћу. Дању се чуло померање столица, музика са радија. Људи су се окупљали да пију кафу, да играју шах или домине. Било је то једно другачије, спорије и емотивније време- каже Зорица Ахметовић, која, иако за себе тврди да је саткана од музике, тада снива другачије снове који је више воде у свет моде.

-Волела сам кафану. У њој сам рођена у њој сам расла, иако музику осећам у целом свом бићу, у младости сам маштала да будем манекенка. Само, било је то неко друго време, успети у том свету било је јако тешко, тако да сам на крају почела да се бавим улепшавањем жена и окренула се фризерском занату- објашњава Ахметовићева и наставља:

-Деведесете су биле тешке године. Људи су се прилагођавали злим временима, а прилагођавала се и кафана. Ограничења, полицијски час, беспарица све је то утицало да се изгуби континуитет. Потом је тата отишао у пензију и ја преузимам посао.

Када сам имала седам година, мој тата је преузео кафану. Направио је једну нову причу која је расла
заједно са временом, и као дедина некада, обележила године у којима је настала

Ново време, стари дух и нови стари гости
-Првих година татине пензије кафана је радила само за Вашар, а онда се у мени родила жеља да наставим где је он стао. Није био одушевљен мојом идејом. Знао је добро шта је кафана, али ме на крају подржао- каже Зорица, која је своју креативност усмерила у обнављање објекта, али и осмишљавање различитих кафанских садржаја који су годинама употпуњавали шабачки ноћни живот, али и програм Чивијаде.

-Сваке године за Чивијаду били смо део званичног програма. То нису биле кафанске ноћи које је само музика обележила, него и поезија и наступи различитих КУД-ова. Осмислила сам чак и то да ми госте фијакером довозе. Коло се играло испред, на улици, а по завршетку главног програма путем се није могло проћи од паркираних аута, као у дедина и татина најсјајнија времена- сећа се Ахметовићева и каже да данас, нажалост, правих кафана скоро да нема. Другачије је време, другачије схватање провода. Прави кафански дух ретки чувају и још ређи разумеју, а баш такви се данас код Зорице, суботом, уз песму Драгог Домића уживо окупљају.

Т.Т.