својим изворним облицима у смислу тога да се превасходно окреће интимним темама: самоћи, контепплацији, својеврсној „заглављености“ у скученом простору омеђеном свакодневицом и њеним репетитивним радњама и појавама које чине оно што живот сам по себи јесте – извесност нашег постојања је управо оличена у деловању које нужно оличава живот сам. Контеплативне теме су ипак усмерене на потребу да се изађе из тог круга који сугерише затвореност и усмереност ка нечему „изван“.
У том смислу, збирка се отвара стиховима које третирају питање над питањима – оно које се тиче идентитета.

Поигравање песничким облицима отвара збирку која у суштини, као концепт носи идеју игре као основног праелемента утемељеног у људском бићу.
Збирка се, наизглед, затвара завршавањем потраге идентитета да изађе из сопственог оквира, јер се нови облици опстанка увек изнова и изнова отварају кроз стваралаштво, коме је, на врло јасном мета нивоу, дато централно место у збирци – оно у ком се сусрећу сва питања и сви одговори. (Из рецензије Бојане Ђоројевић)