Шапчанин Драгомир Братић, пијаниста, музички педагог и стваралац

Драгомир Братић је пијаниста, педагог и музички стваралац који деценијама заузима значајно место у српском и европском музичком образовању. Дипломирао је клавир, а магистрирао камерну музику на Факултету музичке уметности у Београду, усавршавајући се код угледних професора у земљи и иностранству. Као професор клавира у Музичкој школи „Даворин Јенко“ и дугогодишњи координатор и организатор бројних такмичења, Братић је подручавао генерације пијаниста који су освајали награде широм света. Његов педагошки рад и посвећеност препознати су бројним признањима, а његови ученици наступали су у дворанама попут Карнеги хола и бечког Музикферајна.

Поред тога је и аутор уџбеника, предавач на мастер класовима широм Европе и сарадник хора РТС-а „Колибри“. Уврштен је међу 1000 најзначајнијих стваралаца у предуниверзитетском образовању у Србији. Иако живи и ради у Београду, Братић је рођен и одрастао у Шапцу.

Фотографија: Мирза Дугалић

-Шабац је град у коме су моји родитељи засновали породицу, али порекло мојих родитеља је поред Шапца везано и за Славонију и Херцеговину. Дакле, једим делом су корени ту у Шапцу у коме сам као дете био окружен и везан родбином са очеве стране по мајци. Стална дружења, игре у комшилуку, а потом и школски дани код мене су створили свет који бих дефинисао као топлину и сигурност окружења, отвореност и интеракцију са људима. Данас носим јасне слике дворишта са зеленилом и татином радионицом, мирисе из кухиње, звукове са радија у бакиној кући, црно-бели телевизор...све су то делићи који су испуњавали моја чула и то је за мене био свет фантазије који се сместио у мом Шапцу. Нажалост због обавеза у Шабац дођем три или четири пута годишње – каже за Глас Подриња Драгомир Братић.

Када сте први пут осетили да је музика ваш пут? Да ли је у вашем дому било музичке традиције?
Све више мислим да музика али и друге уметности осете коме да верују и да се препусте и населе се у такву особу. Тако мислим да је музика нашла мене, па је логично ако кажем да сам потребу за музиком осећао од раног детињства. Када имаш то осећање сваки пут којим идеш је ауто-пут. Ту нема грешке ни скретања, само искуства која долазе и која те надограђују. Можда је та сигурност посађена и у нашем дому, иако у кући није било музичара ни музичке традиције, постајала је хармонија односа која је учвршћивала дух у којем си могао здраво да формираш свој идентитет. У симболичком смислу могу да кажем да је музика била око мене у ритму живота са мојим родитељима, али сам је ја формулисао и пребацим у поље класичне музике и педагогије.

Ништа не бих променио. Пробао бих да будем опуштенији, али нисам таква личност. За неке би
то био претежак пут, али за мене је најлепши, јер је мој и непоновљив

Почели сте да свирате клавир са 14 година, што је касније него обично. Ко Вам је био највећа подршка током школовања?
Шабац није имао пуно прилике да створи дубље разумевање и потребу за класичном музиком (иако је први клавир у Србији дошао управо у Шабац!) то нису уосталом успели да постигну и већи градови у окружењу, али је имао увек своје адуте који су били оличени у јаким појединцима. Мој почетак је везан за сјајну педагошкињу Тању Радовановић и предивну породицу Ђурковић који су ме усмерили и поставили прве темеље музичке писмености и професионалног односа.

Сећате ли се тренутка када сте први пут помислили: „Ово је мој позив“?
Као што сам навео у претходном питању где верујем да музика или нека друга уметност пронађе свог „станодавца“ тако верујем да сам јако рано открио свој позив који није био баш по вољи мојих родитеља који су сматрали да као „вуковац“ треба да будем лекар или адвокат, али наравно та опција за мене није долазила у обзир. Сматрали су да то није баш озбиљно занимање које може да издржава породицу, али ми је данас драго да сам истрајао и доказао им да је то и те како сјајна професија.

Током свог школовања сте прошли пут од ученика до професора и ментора. Ко је Вас највише инспирисао?
Сваки педагог током мог путовања кроз свет музике је пружио и понудио своју магију вођења и подучавања. Пошто је музика ствар духовне енергије, али и јасно постављених техничких елемената, знање и технологија свирања се увек прожимала са чаролијом коју сваки педагог пробуди у теби на другачији начин. Некада је та чаролија фина и углађена понекад оштра и непредвидива. Такви су и темпераменти мојих педагога који су били незаменљиви у креирању моје личности, али свакако најзаслужнији је мој професор Нинослав Живковић.

Фотографија : Андреј Гођевац

Како сте се осећали када сте први пут стали пред своје ученике као професор? Шта Вам је у педагошком раду најважније и шта покушавате да пренесете својим ученицима?
Од првог дана у учионици сам имао самопоуздање и веру да радим праву ствар. Никада нисам радио због награде или добробити. Увек је уметност била испред свега, а најлепши тренуци у учионици су били када дођете до самозаборава и спознаје протока времена, то су тренуци када се дешавају велике ствари. Најважније за развој ученика је поверење које гаји према професору, тада су чуда могућа, јер они верују да ви можете све урадити да они постану пијанисти, а у ствари сами померају своје границе вашим знањем, а стално их подсећам да бити човек је најважнија ствар.

Постоји ли нека прича о ученику која вам је посебно блиска, или током Вашег школовања?
То је јако тешко и осетљиво питање јер заиста свако дете представља универзум за себе и тешко је издвојити који је то универзум лепши и већи од другог. Добар педагог са сваким тим малим и осетљивим универзумом расте заједно и веже се за њега и сваки пут ми поклони једну своју непоновљиву причу (о себи и о музичкој интерпретацији) која ми помаже да и ја растем са њима, да их пратим и лакше разумем. Они сви чине део галаксије која сада расте и креће се самостално. А моји ученици су пуни анегдота о нашим часовима, путовањима, одрастањима, тако да би било боље њих питати да одговоре на ово питање.

Како је за Вас емотивно изгледало освајање престижних награда у Аустрији, Русији и Мађарској? Тренутак који је остао трајно забележен у уму и срцу?
Сећам се радо тих наступа и тог адреналина, али више памтим све око тога. Као када смо се враћали из Беча са Бетовеновог конкурса колегиница Елена Шевер и ја после освојене прве награде у дисциплини клавирски дуо, онда нам је пукла гума на ауто-путу у Аустрији па смо провели 6 сати чекајући да решимо тај проблем. Када смо ишли у Москву колегиница Марија Гођевац и мене нису хтели да нас приме у авион у Цириху за Москву јер нисмо имали Спутњик вакцину. Тако да тих дешавања до и око сцене има пуно и тога се сада више сећам него самих свирања. А увек ми је најдражи последњи концерт и планови за нове пројекте. Сада са колегиницом Sarah Skopljak припремам премијерно извођење дела француског композитора Оливиеа Фаеса који је посветио своју Фантазију нама.

Колико је важно и подстицајно да еминентни музички ствараоци сарађују, размењују знања, идеје и наступају заједно?
Тек у размени искустава ви можете изградити своје ставове. Путујући по Америци, Русији, Француској и другим великим земљама сам схватио да ништа ја нисам смислио и да ништа није моје аутохтоно, само је комбинација свих тих сазнања у мени јединствена на начин да је мојим предодређеним цртама личности нешто постало доминантно, а нешто мање важно. Тако да моја педагогија је најкраће речено комбинација руске музичке граматике и америчке ширине интелектуалног приступа.

Такмичења су важан део музичког света. Да ли су она прилика, или притисак за уметнике?
Притисак је нажалост или на срећу неизоставан пратилац у извођењу дела, он се као и техника свирања контролише, али је увек присутан. То је нешто што прихватиш као саставни део посла. Када прихватиш притисак као део посла онда је све остало прилика коју добијаш и користиш. Однос према такмичењу је онакав какав ти желиш да буде. Може бити пораз ако се искључиво бавиш упоређивањем са другима, а може бити добробит ако желиш да видиш како под притиском приказујеш своје уметничко виђење одређених композиција.

Све више мислим да музика али и друге уметности осете коме да верују и да се препусте и населе се у такву особу. Тако мислим да је музика нашла мене, па је логично ако кажем да сам потребу за музиком осећао од раног детињства. Када имаш то осећање сваки пут којим идеш је ауто-пут

Држите мастер класове широм Европе. Шта је оно што млади пијанисти данас виде као највећи изазов и шта им саветујете?
Постоје земље у којима је професионални ниво јако стандардизован, онда је битно пронићи у уметничку визију композитора и успети приближити јој се, а постоје и земље и школе где је ниво прилично низак где морате да се бавите основним граматичким начелима музике. А свакако највећи изазов је данас правити каријеру где имате милионе сјајних музичара, али увек охрабрујем младе да истражују своје црте личности, да се образују, да се баве и да све жртвују уметности, јер ће једино тада и бити награђени за труд.

Издавачка кућа “КЛЕТ” уврстила Вас је у 1000 најзначајнијих стваралаца у предуниверзитетском образовању. Какав је осећај када видите своје име уз такав епитет?
Ја немам баш никакав осећај везан за то, али знам да је то јако усрећило моју мајку. А најлепши осећај и признање сам доживео када ми је мајка рекла да је поносна што сам баш ја њен син. Иначе је увек била строга и према мени и према сестри, а тешко је било добити било какву похвалу од ње. Тата је био диван човек благе нарави који је увек правио баланс у породици.

Шта вас инспирише да и даље истражујете, учите и преносите знање?
Када у потпуности живите живот са клавиром и уметношћу уопште, нема напора ни тражења инспирације, оно постаје потреба попут дисања или хране па тако и све оно што прати педагогију и свет класичне музике само се по себи подразумева и надовезује. Тај начин живота постаје примаран-сједињујући, није успутан, привремен ни повремен.

Да можете да се вратите на почетак каријере, да ли бисте нешто урадили другачије?
Ништа не бих променио. Пробао бих да будем опуштенији, али нисам таква личност. За неке би то био претежак пут, али за мене је најлепши, јер је мој и непоновљив.

Који тренутак у својој каријери сматрате најдрагоценијим, а који Вам је био најизазовнији?
Концерт у Москви ми је најдрагоценији, а изазови су увек везани за будућност. Тако да ми остаје само данас, када ћу вежбати и радити са ученицима.

Шта Вас данас, након свега, највише испуњава – у музици, али и ван ње?
Након свега, љубав према класичној музици је остала иста као и на почетку само се перспектива мења искуствима која добијаш. Музика, сликарство, књижевност, мода, ентеријери су лепота коју људски дух може да створи и радујем се генијалним појединцима у овим областима, а са друге стране, добри људи, радознала деца, занимљива искуства, значајна познанства и сазнање да је свет једно лепо место за све људе који гаје сличне афинитете и идеале.

Колико се музичко образовање у Србији променило током година и шта бисте волели да видите као промену у будућности на том пољу?
Мислим да се систем никада не мења, споља да, али суштински не. Увек су појединци ти који померају границе и волео бих да видим више храбрих и успешних музичара који се боре за нашу професију.
Ако бисте могли да оставите једну поруку младима који тек крећу путем музике, шта бисте им рекли?
Ако вам неко каже да не може нешто, знајте да та особа није успела, ви можете све!