Музичари Слободан Столић и Јаков Живановић: Прича о оркестру „Стари звуци“

Прича о оркестру „Стари звуци“ није само прича о музици већ прича о времену, граду и људима, о љубави према традицији и старом Шапцу

Слободан Столић и Јаков Живановић, познатији као Столе и Јаша два су пензионера и сведока златног доба шабачке музичке сцене. Они су чувари сећања на један град и једно време које, како кажу, никада неће избледети.

Почеци
Прича о „Старим звуцима“ почиње много пре самог оркестра, још у клупама учитељске школе, где су као ђаци почели да се баве музиком. Слободан Столић Столе, сећа се да му је професор Љуба Марковић првобитно доделио виолину, али се касније пребацио на трубу, која је постала његов заштитни знак. Тек касније, долази прим, потом бубњеви.

- Ја нешто нисам био виолиниста. Чак ме професор гудалом „помазио“ по глави, тако да је гудало пукло. Онда ми је дао трубу, „ово ћеш, каже, да продуваш, за време распуста, а после ћемо да радимо на томе“. Kасније тај исти професор оснива у Абрашевићу дувачки оркестар, у којем смо били и ми ђаци - прича Столе.

Јаков Живановић Јаша је такође своју музичку каријеру започео у младости, свирајући мандолину. Kао дипломирани наставник музике, по повратку са студија из Сарајева, оснива оркестар „Шабачки Дилбери“, а тек касније прикључује се „Старим звуцима“

- Још у учитељској школи свако је морао да има неки инструмент. Хармоника скупа, мајка није могла да је купи. Избор је онда пао на мандолину. Касније у селу, у школи где сам радио, направим мандолински оркестар. По повратку са студија, основао сам „Дилбере“. Први званичан наступ имали смо на мотелу, а репертоар су биле прерађене кафанске песме и дечије, углавном Пењинове. Чак смо и снимили неколико песама - једну малу плочу, једну велику. То је све било пре Старих звука. Попадић одлази на факултет, Љупче у војску, Бане и он негде и група се распала. „Стари звуци“ су тад свирали у Рупи, у Дому омладине, и кад су ме позвали да им се придружим, одмах сам прихватио – сећа се Јаша.

Музика, посебно староградска, је филигрански занат који захтева стрпљење и посвећеност

Настанак „Старих звука“
Идеја за оркестар „Стари звуци“ настала је сасвим случајно. Током снимања југословенско-совјетског филма „Жестоке године“, неколико музичара, међу којима и чланови будућег оркестра, за потребе филма се окупља како би глумили сеоске музичаре.

- Тамо смо се нашли Мишко Лукић, Боба Апелић, ја, Мића Пантелић, Бата Мрав и Жика Гајић. После филма, наставили смо да се дружимо и вежбамо по кућама и тако је рођен оркестар. Увежбали смо један мали репертоар кад је уследио наш први наступ у студенском клубу, данашњем Културном центру. Свима се то свидело јер смо неговали староградску музику. Сви смо тад „тамбурали“, али је остала и труба - Мића Пантелић је свирао мандолину, Апела прим, ја бас прим, Мишко је свирао гитару. И тако смо почели – истиче Столе.

Њихова посвећеност староградској музици брзо је освојила срца публике. Иако су почели са акустичним инструментима, „тамбурали“ једно време, убрзо су се прилагодили већем аудиторијуму, прешавши на електричне инструменте и озвучење. Столе је прешао на бубњеве и повремено свирао трубу, док је Јаша, након што су се „Дилбери“ распали, постао бас-гитариста „Старих звука“ 1982. године.

Добар, квалитетан музичар мора да има пре свега меру, људску и музичку

- Ибра Ахметовић се касније прикључио да буде хармоникаш. Онда је дошао Бора за басисту. Мноштво свирки, наступа и снимање у студију. Случајно, имали смо среће – причају.

-Сви смо ми били наставници музике и радили у основним школама, то нам је био главни посао. А оркестар нам је била прво љубав, онда хоби, па онда и нешто више од хобија. Практично, нама је цео живот било музика.

Kомплетан оркестар постао је члан Абрашевића. Тамо смо и вежбали и са њима наступали – прича Јаша.

Песме које су прославиле оркестар
Оркестар је постао препознатљив по својим песмама, а посебно су се истакле „Kад је деда лумповао“ и „Над Шапцом је месечина“. Обе је написао Драгиша Пењин, док је музику компоновао Милутин Поповић Захар.

- Захар нас је чуо у „Венцу“, пришао и, кад му је Пењин показао стихове, одмах му се упалила лампица. „Kад је деда лумповао“ постала је популарна, али „Над Шапцом је месечина“ је за нас била посебна. Она је славила серенаду, обичај који је некада био симбол шабачког духа. Замислите месечина, угледне даме са балкона слушају дивну ноћну музику. То је стари Шабац био. Слушали смо серенаде и посматрали кад муж мало скриви нешто, он под прозор са серенадом и жена му опрости. И цео комшилук навија да му опрости. Тако је било у то време кад сам ја био клинац – сећа се Јаша.

„Стари звуци“ су укупно снимили 31 нумеру, од чега је 29 добило статус „сталног снимка“ Радио Београда. Иако признају да су били „прилично лењи“ када је реч о снимању, били су изузетно посвећени вежбању, што је био кључ њиховог успеха.

- Песма „Kад је деда лумповао“ је прошла, ваљда због промене ритма, због тог надахнутог шабачког мелоса. Постала је јако популарна и дан данас се врти и чује у угоститељским објектима и на радио станицама. Kасније је Захар написао још песама за нас. Микица Антонић, недавно кад је правио албум о Цицварићима, ставио је и песму „Ангелина“ коју смо одсвирали и отпевали. Ми смо задовољни, рекли су нам, а и ми смо знали, могло је тога да буде више, али признајем да смо били лењи што се снимања тиче иако нам је студио увек био отворен. Међутим, ми смо то радили на свој начин, овде, код куће.
Сваку композицију коју смо свирали смо дуго вежбали, до савршенства. Данашњи млади оркестри не воле вежбање. Хоће одмах у кафану, хоће одмах новац, зараду, славу. Покушали смо да направимо наследнике, да их прихватимо и обучимо. Уз нас науче репертоар али радије иду у други жанр, у оно што је економски исплативије. Али то нису песме које трају, у њима нема жара за лумповање.
Ми нисмо много зарадили, није нам то био приоритет, а и било нас је седморица у оркестру. Ипак, за 40 година каријере, урадили смо пуно тога и доста тога доброг. Сад смо остарали, нисмо више за наступе. Остали смо само тројица од свих – наводи Столе.

Носталгија за кафаном
Данас, у пензионерским данима, Столе и Јаша са носталгијом говоре о некадашњем Шапцу. „Шабац нема кафану више,“ кажу.

- Кафане су биле душа града, места где се неговала култура, без обзира на профитабилност. Знамо да су се времена променила и да млади имају своје облике забаве, али ипак треба да постоји неко место где би странци могли кад дођу, а и ми домаћи, да доживимо стари шабачки дух и аутентичне звуке, култну музику која је урбана, градска, шабачка музика. И то је остало негде у души, још од Цицварића. Не треба уништити све што је било ваљано. Ми више шабачку душу немамо где да сместимо – истиче Столе.

Шабачка варошка музика је био репертоар којег смо се држали све време. Ми смо уствари,
може се рећи, локал патриоте. Наш репертоар су најлепше песме овог краја, а најдражи наступи у свом граду. Kажу, „нико у свом селу хећим није био“, али ми јесмо били

Иако више не наступају, њихово наслеђе остаје. Песме „Старих звука“ и даље подсећају на једно време, аутентичну музику и један град који је како кажу, имао душу која се пробијала кроз облак кафанског дима, и пуних столова радости и сете.

С. Г.