22. октобар 2018.22. окт 2018.
Претпоследња панда или Статика
Позоришна представа "Претпоследња панда или Статика" сутра, 23. октобра од 20 часова биће премијерно изведена у Шабачком позоришту.
Десет година матуре у Шапцу. Тако почиње комплексна и дирљива прича о траумама одрастања и љубави. Жанровски постављена као генерацијска прича о одрастању, Претпоследња панда се кроз савремен театарски језик, скоковито и свеобухватно бави одразом ратова, насиља, транзиције, али и новим условима образовања и рада, (ре)дефиницијама концепата пријатељства, љубави и успеха у савременом друштву.
Реч драматуршкиње:
"Претпоследња панда или Статика је прича о можда највећој неурози ове генерације – успеху. И најстрашнијој од свих манифестација успеха - одласку на састанак матуре.
У тренутку првог сусрета са онима-које-знамо-цео-живот у трептају ока одвија се читав трауматски однос према животу у савременом друштву. Низ генерација које су у време ратова на територији бивше Југославије биле у претполитичком стању, одрастале су у разореном и идеолошки конфузном друштву што нас све уводи у политику на низ веома произвољних начина – идентитетске политике бирамо и мењамо попут тоалете за матуру. А стварно, политичко и/или лично сазревање померено је ка уласку у тридесете, одговорност је одложена финансијским недаћама, студијама и бројним усавршавањима, породичним и емотивним ролеркостерима, разним егзистенцијалним кризама. Време је у Претпоследњој панди постављено као бесконачни ланац садашњих тренутака. Како смо дошли на радиоактивно згариште ранијих концепата, вредности и политика, прошлост и будућност видимо у дијагонали. За нас само садашњост постоји и само нас она занима, јер носи могућност промене. А историја наше садашњости настаје тек у супротстављеним визијама четири главна лика који се једнако пожртвовано боре за опстанак у свету који до краја не разумеју.
Они, који су заједно одрастали постају четири супротстављене стране политичких компаса, четири лица (не)успеха али и комплексни амбивалентни ликови који су у исто време и крхки и насилни, активни и пасивни, слободни и крајње спутани. Мени је занимљиво било да се бавим политиком емоција, односно афективним вишком, неименованим остатком осећања припадности, љубави, мржње, понижења, страсти, саосећања или гнева – и да у току процеса заједно истражимо да ли постоји и који је то политички или чак еманципаторни потенцијал афекта."
Марија Ратковић
Десет година матуре у Шапцу. Тако почиње комплексна и дирљива прича о траумама одрастања и љубави. Жанровски постављена као генерацијска прича о одрастању, Претпоследња панда се кроз савремен театарски језик, скоковито и свеобухватно бави одразом ратова, насиља, транзиције, али и новим условима образовања и рада, (ре)дефиницијама концепата пријатељства, љубави и успеха у савременом друштву.
Реч драматуршкиње:
"Претпоследња панда или Статика је прича о можда највећој неурози ове генерације – успеху. И најстрашнијој од свих манифестација успеха - одласку на састанак матуре.
У тренутку првог сусрета са онима-које-знамо-цео-живот у трептају ока одвија се читав трауматски однос према животу у савременом друштву. Низ генерација које су у време ратова на територији бивше Југославије биле у претполитичком стању, одрастале су у разореном и идеолошки конфузном друштву што нас све уводи у политику на низ веома произвољних начина – идентитетске политике бирамо и мењамо попут тоалете за матуру. А стварно, политичко и/или лично сазревање померено је ка уласку у тридесете, одговорност је одложена финансијским недаћама, студијама и бројним усавршавањима, породичним и емотивним ролеркостерима, разним егзистенцијалним кризама. Време је у Претпоследњој панди постављено као бесконачни ланац садашњих тренутака. Како смо дошли на радиоактивно згариште ранијих концепата, вредности и политика, прошлост и будућност видимо у дијагонали. За нас само садашњост постоји и само нас она занима, јер носи могућност промене. А историја наше садашњости настаје тек у супротстављеним визијама четири главна лика који се једнако пожртвовано боре за опстанак у свету који до краја не разумеју.
Они, који су заједно одрастали постају четири супротстављене стране политичких компаса, четири лица (не)успеха али и комплексни амбивалентни ликови који су у исто време и крхки и насилни, активни и пасивни, слободни и крајње спутани. Мени је занимљиво било да се бавим политиком емоција, односно афективним вишком, неименованим остатком осећања припадности, љубави, мржње, понижења, страсти, саосећања или гнева – и да у току процеса заједно истражимо да ли постоји и који је то политички или чак еманципаторни потенцијал афекта."
Марија Ратковић
Актуелно
Најновији број
25. април 2024.
