ФК Раднички Шабац - клуб, идеја, успомена и много више од тога

О шабачком Радничком могла би се написати књига и монографија је написана, а прича о таквом клубу не би могла да се сведе на један текст на порталу, а да обухвати чак и оно најважније, јер је на Раднички безброј сећања, о Радничком је безброј прича и анегдота и тај клуб је један део идентитета града и део изгубљеног царства негдашњег шабачког фудбала.

Болно звучи, али је тако, готово седам година, Раднички је ван такмичарског поља. Последњи меч је одиграо у последњем колу јесењег дела сезоне 2019/20. у зонском рангу (четврти ранг фудбала у Србији). Поражен је као домаћин од Младости 4:1. Гол за Раднички је постигао Антонић, а играли су: Нинковић, Петровић, Јовичић (Урошевић), Косијер, Лујановић, Враштановић, Антонић (Цепанчић), Ширгић, Лончар, Пантић и Малешевић.

Редови који следе су бројни, у њима је прича, али испричанатек у промилима у односу на целокупну, дугу историју ФК Раднички Шабац.

Раднички је рођен 1924. године, у старој пивари. Оснивањем је обликован сан тројице браће Николић и неколицине дечака који су волели лоптање, а били су радници на различитим местима. Није био миљеник власти, посматрали су га са подозрењем. Заустављали су га, па се враћао, прогресивна младост града је долазила у Клуб, живео је на много начина, играо пријатељске утакмице, побеђивао веће и јаче клубове, да би се 1930. прикључио Другом разреду Новосадског ногометног подсавеза.

Најјачи састав предратни Раднички имао је у јесен 1940. Први део сезоне је екипа завршила у врху табеле и планирала на пролеће да покуша освојити прво место и потом кроз квалификације доћи до Првог разреда, но дошао је април 1941. и Рат. Током Рата је Раднички забрањен, али живи кроз СК „Зорка“. Такмичи се у окупационим лигама, борећи се и против окупатора истовремено.

После Рата, Раднички је клуб коју окупља најбоље играче Шапца и до 1948. два највећа фудбалска клуба деле историју. Од 1948. поново се раздвајају. Раднички је клуб фабрике Зорка. У наредном периоду Раднички игра пријатељске утакмице против Звезде, Партизана, Динама из Загреба, све у Шапцу.
Осамдесете Раднички стиже до Прве српске лиге. Не остаје дуго у њој, али се враћа 1985. У том тренутку Раднички је најјачи клуб у Шапцу. Игра у истој лиги као Мачва и побеђује је. Истовремено онда почиње и деветнаестогодишњи стаж клуба у трећем рангу, а име је и званични „Раднички Зорка“.

Путовали су у различите државе фудбалери Радничког, били на турнеји у бившем Совјетском савезу. У званичним мечевима је побеђивао садашње суперлигаше, Јавор, Чукарички, Раднички Крагујевац...
Уз кризу „Зорке“, следи и криза Радничког. Фабрика више не може да буде ослонац, али ту је бифе, ту су чланови који живе за клуб. У тешким условима Раднички 1993. године у последњем колу губи прилику за пласман у Другу савезну лигу. Шест и седам година касније, Раднички је поново у врху, близу Друге лиге, али увек за мало измиче.

Председник ФСЈ Миљан Миљанић је лично уручио плакету и посетио Раднички 1994. године, поводом седамдесет година постојања Клуба.

Из овог ранга Шапчани испадају 2003. године, у сезони када је од 18 клубова, само пет остало у истом рангу и онда је Раднички стигао до шестог места и баража за опстанак. Прелази у Зону где наступа у наредних пет сезона, да би 2008. морао у нижи ранг. Деловало је да је то крај Радничког, но поново се буди и освајањем титуле у Окружној лиги, враћа се у Зону.

На крају сезоне 2009/10. Раднички је четврти у Зони „Дрина“, скупој и јакој лиги. Но средстава за наставак такмичења није било и Клуб одустаје од надметања наредне сезоне. У периоду од 1998. до 2010, у различитим улогама, Клуб је водио Славко Ђапановић.

Три године касније, 2013, група бивших играча: Ђорђе Михаиловић, Ненад Јовановић, Иван Исаковић, Урошевић, Милан Благојевић, оживаљавају клуб. Креће поново од најнижег ранга и за само пет година прелази три нивоа и 2018. се враћа у зонски ранг.

Прве сезоне је екипа врло успешна, сигурна у средини табеле, а друге је поново у средини на полусезони, но беспарица је учинила своје и поново је уследила пауза.

Раднички је освајао титуле у свим ранговима до српсколигашког (трећег), у историји има осамнаест трофеја Купа ОФС Шабац, више титула у Купу ФС Мачванског округа, освајао је Куп ослобођења Шапца. У последња два финала Купа које је одиграо против Мачве, Раднички је два пута победио, 2010. године 2:1 на стадиону Мачве и 2016. 3:1 на терену СРЦ “Зорка”.

Три куће којих више нема
Раднички је три своја дома поклонио граду. Непосредно после Рата, направљен је терен са економатом на месту где се данас налази двориште Стручне хемијске и текстилне школе. Није био дугог века. „Зорка“ је донела одлуку о градњи школе за стварање кадрова њој потребних „Борис Кидрич“ на тој локацији. Изграђен је потом стадион на месту данашње аутобуске станице, но Град је одлучио да баш на том месту изгради нову аутобуску станицу, уместо старе на Камичку. Следио је пресељај на терен СРЦ „Зорка“. И тај терен више не постоји у целини. Део терена је постао део комплекса отворених базена. Раднички је као домаћин, када није имао терен, лутао. Играо је на стадиону Мачве, Градском стадиону, последњи меч до сада је одиграо на терену ФК Борац.

Када би набрајали све познате играче Радничког, списак би обухватао тоцифрен број играча и зато можемо поменути само неке. У Радничком су играли неки од најбољих фудбалера Шапца у историји: Вацлав Лукић Фашика, Небојша Златарић, Зоран Буца Дакић, Зоран Вијештица, Селе Милошевић, бивши и каснији репрезентативци: Бојан Незири, Александар Пантић, интернационалци попут Драгослава Костића, Мехмеда Карајчића, Душка Пријића, Аце Милутиновића, Ивана Исаковића, Вукашина Лукића, Мише Урошевића, као и дуговечних чланова попут Стојана Мушкиновића, Драгана Срнића Падобранца, Драгана Митровића Чиче, Цала Маливуковића, Душана Благојевића Дулаћа, Цукија Туфегџића, Сеље Нинковића, Јањића, Пенића, Ловчевића, Јоце Дамјановића, Милана Благојевића, Тришића, Макевића, Аце Милутиновића, Драгана Чворића, Ђорђа Михаиловића, браће Егановић, Марка Савића и многих, многих других. О снази и посебности говори и што су се многи враћали у Клуб у различитим улогама.

Импозантан је и списак тренера Радничког. Екипу су водили великани: Ћеле Вилотић, Александар Киш, Сава Стефановић, Фашика, Цале, Диша Стефановић, Баћа Јуришић, Сеља Нинковић, Слободан Милинковић, Аца Миличић, Ђорђе Црногорац, Миодраг Поповић Краљ, Салко Егановић и такође многи, многи други.

На челу клуба и у руководству била су имена попут: Милорада Арнаутовића, Вите Враштановића, инжењера Емерика Ајхолцера, поменутог Драгана Миторвића, Добросава Радосављевића, Вере Благојевић, Душана Шакића, Драгољуба Јовичића...

Остаје жал, као и за другим клубовима, што се и великом Радничком пише у прошлости, а иза свега остаје нада, да ће, као и неколико пута до сада, једном оживети и поново подсетити на старе дане.

Д. Б.