Духовитост је дар

Шабачку публику 11. фебруара очекује премијера на Великој сцени. Млади позоришни редитељ Давид Алић адаптирао је драмски текст Жоржа Фејдоа, „Госпођина мајка је преминула“. Како Алић наводи реч је „о људима без идеје, генерацијама без идеје, онима који мисле да се леп живот служи на сребрној тацни, а борба не долази у обзир, јер - “тешко је”.“

-Неостварена глумица и још неостваренији сликар нашли су се у браку, под малим кровом и даље нераспаковани и са незавршеним паркетом, просто покушавајући да живе. Али им не иде баш најбоље јер њена мама им не даје довољно новца. Размажени, са неоствареним сновима и неспособни да ишта самостално ураде, баш такви постају јунаци ове наше приче... До тренутка док њој не премине мајка, онда је могуће да постају и анти-јунаци, јер поставља се питање за ким тугују - за мајком или за њеним парама? Фејдоовски велеобрт нас води у апсурдно стање, гротескно, фарсично, а опет тако животно и истинито – појашњава Алић и додаје да је Фејдо инспирације проналазио у грађанству са којим је живео.

-Фејдо је све своје комаде писао инспирисан стварима, догађајима и људима који су га окруживали, те сам се питао да ли је он наш савременик, или се можда неке ствари у људима никада не мењају. Иако смо прилагодили времену, суштина је остала иста.

Комедија је божанска
-Суштина комедије је и вид препознавања, себе или ситуација.Велико филозофско питање је „Шта је смешно?“. Права је магија креирати комедију која није банална и повезана је са духом, те отуда и реч духовитост. Има нешто у племенитом духу који препознаје смех. То је божанска ствар, духовитост. Управо нас је и Никита као професор учио да ако се бавимо хумором он мора да буде интелигентан.

Недостаје осмеха
Можда опис представе делује мрачно, но редитељ истиче да је реч о комедији, правој правцататој комедији, намењеној да измами осмех, иако није баш лепо смејати се туђој несрећи.

-Сматрам да људима недостаје осмеха. То могу да приметим и по мојој генерацији. Не смеју се често. Посебно је то видљиво у мањим срединама. Верујем да када се око нас дешава хаос људима је потребно да гледају комедије. Једино се шалом преживљава, што смо могли видети кроз историју, али и историју уметности. Отуда потиче и моје интересовање за комедију. Мислим да се свака комедија заправо базира на некој трагедији, и некој несрећној ситуацији. Када говоримо о представи „Госпођина мајка је преминула“, она се базира на судбини двоје људи са пропалим сновима и разбијеним илузијама. На крају, они у тој својој заједљивости постану страшни, изазивају и страх.

Режија и сценографија: Давид Алић
Костимограф: Ана Колбјанова
Композитор: Ирена Поповић Драговић

Играју:
Ивон – Кристина Карић
Лусијен – Милош Војновић
Зузана – Деана Костић
Јанко – Душан Симић

Посебна конекција са шабачким ансамблом
Алићу је ово није прва сарадња са шабачким ансамблом. Са Анетом и Иваном Томашевић сарађивао је на драмском комаду „Игре богова“, што је уједно била и препорука за Шабачко позориште. Истиче да је процес рада са глумцима био леп, разигран, али и изазован. Нада се да ће представа бити дуговечна, као и све представе његовог професора Никите Миливојевића.

-Чини се да има нешто између Шабачког позоришта и Никитиних студената. Миа Кнежевић, Бојана Лазић режирале су у Шапцу. Морам да нагласим да је члан ансамбла, глумац, Милош Војновић такође Никитин студент. Наравно да сваки редитељ потајно прижељкује да његове представе буду што дуже живе.

Фото: "Глас Подриња"

Професори и ментори
-Када завршите студије, имате утисак да сте бачени у гротло индустрије. Делујете себи као да сте незаштићено дете које тражи родитеље, односно професоре. Индустрија често не опрашта грешке, те је веома важно да имате професоре којима верујете. Иако је протекло десет година од завршетка факултета, Никита је за мене још увек велики ауторитет. Уметнички факултети су потпуно другачији. Професори су вам ауторитет, али уједно и пријатељи. Верујем да сам имао невероватну срећу да смо у Новом Саду имали невероватну срећу да имамо врсне професоре.

Млади редитељ у наредном периоду размишља и о седмој уметности, што му је и највећи изазов.

-Желим да се бавим филмом, што признајем да ми је за сада највећи изазов. Ако говоримо о мањим, то је како постићи искреност и истинитост током процеса рада на представи, или неком другом пројекту. Уз стручност, неопходно је водити се и унутрашњим осећајем и откуцајем. Он задаје ритам свакој уметности, тако и позоришној.

М.Ж.Б.

* „Благо прошлости у очима савременика“: Пројекат остварен уз подршку Града Шапца. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.