Статусни и друштвени симбол жене

„Накит се чувао као породична драгоценост и преносио се са генерације на генерацију. Накит који је млада морала имати је био врло скуп, па самим тим и недоступан свима. Имале су га и носиле само невесте из богатих кућа, па се понекад дешавало да су га позајмљивале својим другарицама које нису биле у прилици да га добију“

Накит у традиционалној култури Србије није имао само естетску, већ симболичку и друштвену функцију. Носио се као знак припадности одређеној заједници, статуса, брачног стања или етничке групе. У народној култури, нарочито међу женама, накит је био и средство изражавања идентитета, а често је имао и апотропејску (заштитну) функцију — веровало се да штити од урока и несреће. У појединим крајевима, попут Источне Србије, сребрни новчићи и украси су се носили уплетени у делове ношње, чиме је показивано и богатство породице.

Накит је био и облик покретне имовине и сигурности у случају невоље. Улога накита се преноси и кроз обичаје попут мираза, где је имао значај у економским и симболичким разменама. Мушкарци су га ређе носили, а када јесу, био је знак моћи, части или војног статуса.

Накит више од украса
Антрополошка истраживања указују да накит у Србији има дугу континуитетну линију значења — од праисторијских фибула до савремених облика изражавања припадности и сећања. Његова улога је мењана кроз време, али је увек остајао важан носилац друштвених симбола.

-Накит је увек имао вишеструко значење. Наш народ је у прошлости неговао одређену склоност за кићење, па се као стални пратилац народне ношње јавља накит. У накит уопште спадају додаци који се стављају на тело или одећу, на истакнута и лако уочљива места, без обзира на њихову намену. С обзиром на део тела на коме се носи, односно на део тела који се њиме украшава, накит се дели на накит за главу, накит за врат и груди, накит за струк и накит за руке - појашњава Александра Јовановић, етнолошкиња – антрополошкиња Народног музеја Шабац и додаје да су накит израђивале кујунџије од најразличитијих метала (сребро, бакар, месинг) користећи се многобројним техникама које се могу применити за његову израду.

-У архивским документима нема помена да су кујунџије у Шапцу на почетку XIX века били домаћи мајстори. У попису становништва из 1835. године помињу се кирајџије, за које се предпоставља да су привремени становници Шапца који су долазили послом у Шабац и доносили готове производе или радили по наруџбини. Они су долазили са југа Србије, из Македоније, Босне и Херцеговине. Међутим у другој половини XX века појављују се мајстори кујунџије који су се населили и постали становници Шапца, који израђују предмете и накит за потребе села и града. Накит за главу (шуте игле, игле трепетљике, кука игле, куке и укови) израђиван је од различитих материјала (сребра, бакра, месинга), у техници ливења, филиграна, гранулације, псеудофилиграна, псеудогранулације. Носиле су га младе као део невестинског оглавља и удате жене у свечаним приликама све до двадесетих година XX века, када је изобичајен - напомиње наша саговорница и додаје да су најраспрострањенији и уједно и најфункционалнији накит за главу игле за косу.

-Поред своје практичне употребне функције оне су и украсни детаљ на женском оглављу, јер су обично лепе израде и декоративне главе. Истовремено оне су и симболичко обележје животног и друштвеног статуса, религиозне припадности. Уз све ово накит уопште, па и игле за главу, никада није изгубио своје првобитно својство, а то је да служе као апотропејско средство. Жена, тј. млада га ставља на себе да се заштити од злих сила, јер је на дан свадбе она је изложена погледима сватова, међу којима има и оних са „урокљивим“ очима.

Накит је био и облик покретне имовине и сигурности у случају невоље. Улога накита се преноси и кроз обичаје попут мираза, где је имао значај у економским и симболичким разменама. Мушкарци су га ређе носили, а када јесу, био је знак моћи, части или војног статуса

Накит у Мачви и Поцерини
Накит који је на глави носила жена шабачког краја (Мачве и Поцерине), доживљавао је трансформацију током времена.

-До осамдесетих година XIX века он је многобројнији и разноврснији, да би се касније свео на конђу, убрадач и метални накит који их је украшавао. Накит који се чува у нашем музеју, на овом простору је био у употреби у XIX и почетком XX века. За многе примерке се може претпоставити да су израђени по узору на средњовековни накит, пошто су украсне игле за косу или игле за причвршћивање оглавља врло слично обликоване континуирано од средњег, па све до краја XIX века. Овај накит се чувао као породична драгоценост и преносио се са генерације на генерацију. Накит који је млада морала имати је био врло скуп, па самим тим и недоступан свима. Имале су га и носиле само невесте из богатих кућа, па се понекад дешавало да су га позајмљивале својим другарицама које нису биле у прилици да га добију.

Александра и напомиње да је најбољи пример за вишефункционалност накита, у овом случају вишефункционалност накита за главу, јесте невестинско оглавље. У збирци накита Етнолошког одељења Народног музеја у Шапцу чува се и невестински накит који је представљао део младиног оглавља у шабачком крају. То су игле за главу, тзв. шуте игле, кука игле, куке и укови.
-Промена статуса женске особе од неудате у удату, представља тренутан прелаз из једне категорије у другу, који изискује ритуал, а накит прати и симболички. Накитом и украшавањем удавача обавештава заједницу да се одваја од своје дотадашње улоге девојке. Невеста такође носи сав накит који је носила као девојка, али још богатији и раскошнији, уз додатак невестинског оглавља, које је први пут стављала на дан венчања и носила у свечаним приликама за све време трајања статуса невесте. Невестински накит је најкомплетнији и најбогатији, јер му се поред обележавања важне промене у животу жене придаје значајна заштитна улога у новосклопљеној заједници, посебно због будућег порода. Рођењем првог детета невеста стиче друштвени положај који се највише цени, а то је положај удате жене, пропраћен смањењем количине накита на оглављу.

Промена током Првог светског рата
Александра Јовановић појашњава да су друштвене промене и трагични догађаји који су задесили Србију, па самим ти Мачву и Поцерину, током Првог светског рата, утицали су на то да дође до промена у начину одевања и украшавања жена на овим просторима.

-Жене Мачве и Поцерине избациле су из употребе конђу и убрадач, па самим тим и сав многобројни накит који их је до тада красио на глави, пошто је било неумесно носити на глави бели убрадач када је пострадао велики број становништва. Такав тип оглавља које су носиле удате жене шабачког краја све до аустријске окупације замењен је једноставном четвртастом марамом. Скидањем конђе, убрадача и накита који се на њима носио, жена је изгубила до тада видно обележје свог друштвеног статуса, пошто је дотадашње оглавље било знак да је жена која га носи удата. Такво обележје сада је представљала марама. Једино је боја мараме на неки начин означавала статус жене (млађе жене су носиле беле или мараме отворених боја, док су старије носиле жуте или «зеитунли» - зелене мараме). Захваљујући значају који су наше жене придавале накиту који на себи носе, као и породичној традицији, многе породице у шабачком крају сачувале су углавном накит за главу - шуте игле, кука игле, куке и укове.

Сакупљањем на терену, као и откупом и поклонима грађана, збирка накита етнолошког одељења Народног музеја у Шапцу обогаћена је овим драгоценим материјалом, који ће можда једнога дана послужити као инспирација занатлијама и уметницима за стварање савремених комада накита по узору на накит за главу жена у Мачви и Поцерини из XIX и с почетка XX века.

М.Ж.Б.

„Благо прошлости у очима савременика“: Пројекат остварен уз подршку Града Шапца. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.