Мара Лукић Јелесић – живот између слике, школе и тишине

Била је међу првим школованим сликаркама у Србији, али никада није тражила признања. Уметност је доживљавала као свакодневну потребу, а живот посветила тишини, раду и другима. Између сликарског атељеа и болничких ходника, остала је доследна себи — достојанствена, блага и неприметна у својој величини

Мара Лукић Јелесић (1885–1979) била је једна од првих школованих сликарки у Србији, жена која је живот посветила уметности, образовању и људима око себе, у времену које женама није увек признавало право на самосталност ни стварање жеља.

Рођена у Обилићеву, данашњем Новом Кнежевцу, рано је остала без оца, што је у великој мери усмерило њен живот. Након школовања у Вишој женској школи у Београду, где је имала прилику да учи од великих имена попут Надежде Петровић и Ристе Вукановића, одлучује да положи испит за учитељицу цртања. Била је свесна ограничења времена у ком је живела, и одговорности према породици, али није одустајала од уметничког сна.

Као млада долази у Шабац, град, у којем ће провести највећи део живота и рада. Предавала је цртање у шабачкој гимназији и у женској занатској школи, али је Шабац за њу био више од радног места — био је простор тихе уметничке слободе. Становала је скромно, у кући с баштом, далеко од градске буке. У граду је била позната као госпођа Мари. Њене ученице памтиле су је као строгу, али праведну наставницу, увек уредно обучену, са пунђом и црним хаљинама. Кажу да је више слушала него говорила.

Шабац – град тишине и боја
Иако је рођена у Обилићеву, Мара Лукић Јелесић је највећи део свог живота провела у Шапцу, граду који је обликовао њен уметнички израз и којем је остала верна до краја.
Данас, њено име носи једна од улица у Шапцу, што сведочи о поштовању које град гаји према њеном лику и делу. Њена уметничка заоставштина, која обухвата више од 500 предмета (22 уља на платну, 11 акварела, 44 цртежа, 246 фотографија, 11 писама, ратни дневник) чува се у Народном музеју у Шапцу, омогућавајући будућим генерацијама да се упознају са њеним стваралаштвом.

У Минхен је отишла на усавршавање, где у Ажбеовој школи похађа Шилдкнехтову школу, што је за жену из тадашње Србије био велики корак. По повратку излаже на самосталним и групним изложбама. У Шапцу 1951. године је имала велику самосталну изложбу. Излагала је у престоници 1952. у Павиљону Цвијете Зузорић и приказала 150 слика.

Током Првог светског рата радила је као болничарка у импровизованим шабачким болницама и била сведок огромних страдања тог краја, али и читаве земље. У време предаха предано је сликала. Одликована је Орденом Црвеног крста за пожртвованост по завршетку Великог рата.

У уметности Маре Лукић Јелесић доминира смиреност. Њена платна одишу неком врстом унутрашње дисциплине - светло је благо, фигуре уравнотежене, простор без хаоса

Након рата, 1919. године, премештена је у Београд, где је предавала у Трећој женској гимназији све до пензије 1932. Колегиница јој је била чувена српска песникиња Десанка Максимовић. У Београду се кретала у друштву уметника и књижевника, али никада није престала да долази у Шабац.

Била је међу оснивачима Октобарског салона (1954. године) и учествовала на њему 15 пута. Њени портрети чланова познатих шабачких породица, пејзажи Мачве, слике мртве природе и цвећа у којима се огледају тишина и ред, постали су део шабачке културне и уметничке баштине.

Мара Лукић Јелесић говорила је за Радио Београд 1971. године о свом стваралаштву, уметности и хуманости. Тонски запис интервуја доступан је на сајту РТС-а.

Мара је била удата за господина Јелесића, с којим је делила живот и након Другог светског рата вратила се у Шабац. Последње године провела је у његовој родној кући у Шапцу, где је наставила да ствара и живи мирно све до своје смрти 1979. године.

У уметности Маре Лукић Јелесић доминира смиреност. Њена платна одишу неком врстом унутрашње дисциплине — светло је благо, фигуре уравнотежене, простор без хаоса. Сликала је оно што је познавала и поштовала: свакодневицу, људе, предмете око себе.

Последње године провела је повучено. Никада није трагала за славом. Више од 500 радова, цртежа, писама и белешки данас се налази у Народном музеју у Шапцу. Оставила је тихи, али дубоки траг — као жена која је бирала једноставност, као уметница која је сликала да би разумела свет, а не да би му се допала.

М.Ж.Б.

„Благо прошлости у очима савременика“: Пројекат остварен уз подршку Града Шапца. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.