Бака и дека или Бака и дека-сервис

Бити бака и дека данас више није само питање љубави, већ питање преживљавања између притиска породице и права на сопствени живот

Однос са унуцима често је најдинамичнија веза у трећем добу, али она данас функционише у процепу између традиционалних породичних улога и савременог темпа живота. Док тај однос доноси виталност, он истовремено пред баке и деке поставља изазове који се тичу њиховог времена и личних граница.
Баланс између присутности у одрастању унука и очувања сопствене аутономије постаје централно питање модерне породице, нарочито када се улога баке и деке поистовети са свакодневним обавезама родитељства. О границама, породичној динамици и реалним ефектима овог односа говори психолошкиња и психотерапеуткиња Катарина Јовановић.

На који начин интеракција са унуцима делује на баке и деке? Да ли је тачно да унуци могу бити емоционални подмлађивач, извор виталне енергије?
Интеракција са унуцима може имати врло позитиван ефекат, али то није универзално правило. Ако су син и ћерка „увалили“ своју децу бакама и декама на целодневно чување, а да се пре тога нису ваљано договорили са својим родитељима о свему или нису добили јасну и чврсту сагласност за такав аранжман, ефекат може бити супротан - стрес и исцрпљеност. С друге стране, адекватна укљученост у живот унука заиста може повећати осећај задовољства и смисла код сениора. Дакле, унуци нису „еликсир младости“ сами по себи. Једно је бака. Нешто сасвим друго „бака-сервис“.

Како улога баке и деке омогућава људима да поново проживе/доживе осећај корисности и припадности, али на опуштенији начин него у родитељству?
То јесте једна од најлепших димензија тог односа. Улога баке и деке често омогућава људима да буду важни, да имају сврху, без сталне одговорности коју носи родитељство. Нису под притиском да све ураде „како треба“, „исправно“… Могу да потуре чоколадицу и пре ручка, или остану будни до дубоко у ноћ гледајући заједно неки филм, иако се сутра иде у школу, некако се подразумева да ће ћушнути парицу и онда кад им родитељ детета каже да то не раде… Зато има више простора за уживање у односу, више спонтаности и опуштености. Међутим, ни то није безусловно. Ако се подразумева да ће бака и дека да буду са унуцима сваки дан, да их „чувају“ или да их прате у школу, помажу око задатака док родитељи не дођу с посла, итд., мислим да се слика значајно мења. У том контексту баке и деке постају трећи родитељи, губи се тај квалитет опуштености. Посебан проблем може да настане у вишегенерацијским домаћинствима, када граница између подсистема (бака и дека су један, мама и тата други, деца су трећи) постане непрепознатљива, када правила нису јасно дефинисана; у том контексту страда и породична хијерархија, расподела моћи и одговорности. Једноставно речено – не зна се ко коси, а ко воду носи… По мом мишљењу, баке и деке које не живе са унуцима имају много више простора за уживање у њима.

Колико је за њихово ментално здравље важна та специфична врста љубави коју добијају од унука, а коју друштво често заборавља да им пружи?
Унуци ту могу играти значајну улогу јер однос није оптерећен хијерархијом као родитељ–дете, као што сам рекла, често је спонтанији и топлији. Ипак, сматрам да није здраво да унуци постану једини извор емоционалног испуњења. Старијим људима је потребна мрежа односа (партнер, пријатељи, заједница), осећај аутономије… Социјална повезаност јесте један од главних фактора здравог старења, али не може се свести на један однос. Старијој генерацији то не може бити довољно, а ни према унуцима то баш није фер.

На који начин заједничке активности са унуцима (игра, учење) помажу да остану у току са модерним светом и избегну осећај изолације?
Ово је реалан и занимљив аспект ових односа… Кроз однос са унуцима, баке и деке долазе у контакт са новим технологијама, упознају савремене обрасце понашања, остају ментално активни. То може смањити осећај изолације – али само ако је однос двосмеран. Највећи бенефит настаје када унуци уче од бака и дека, а баке и деке уче од унука, дакле, када постоји права међугенерацијска размена.

Када кажемо баке и деке, често помислимо на особе 70+, те се јавља питање, да ли као друштво другачије доживљавамо особе млађе од 70 које имају унуке? Да ли су њихови животи, психолошки механизми другачији или однос према унуцима не зависи од година?
Данас имамо генерацију бака и дека који често нису „стари“ у класичном смислу већ су активни, запослени и са сопственим плановима. Савремена истраживања показују да се граница старости помера и људи у 60-им и раним 70-им често функционишу као средовечни, а не стари. Зато улога баке и деке данас више није везана за године, већ за животну фазу. Да цитирам моју мајку: „Лепше је бити бака по улози него по годинама“. Ово, наравно, мења очекивања: баке и деке не желе нужно да буду примарно дефинисани том улогом, него желе да је интегришу у свој живот. У сваком случају, сам број година није пресудан. Однос ће више зависити од личности, здравственог стања, породичне динамике, претходног родитељског искуства… Две особе истих година могу имати потпуно различита понашања у оквиру улога бабе и деде.

Колико је улога “чувара породичне историје” важна за баке и деке, за читаву породицу?
То је, можда, једна од најдубљих функција. Баке и деке преносе породичне приче, дају деци осећај континуитета, помажу у формирању идентитета. За дете је, посебно у адолесцентном периоду, важно да зна „одакле долази“, а баке и деке су често носиоци тог наратива. Старијим особама то може дати осећај смисла, потврдити њихов животни допринос, животну вредност. У сваком случају, дивно је кад у једној породици имате три, па или четири генерације које међу собом комуницирају… Најздравији однос између бака, дека и унука није онај у којем су старији стално доступни, већ онај у којем су присутни – али слободни.

М.Ж.Б.

„Здравље у фокусу: водич за генерацију 50+“: Пројекат остварен уз подршку Града Шапца. Ставови изнети у подржаним медијским пројектима, нужно не изражавају ставове органа који су доделили средства.