Инфо

30. септембар 2021.30. сеп 2021.
Фото: Глас Подриња

Фото: Глас Подриња

ПОКРЕНИ СЕ... (10)

Све зависи само од нас

Колико смо као друштво одмакли у погледу родне равноправности? Да ли је питање једнакости полова само или и питање језика? Каква је ситуација на територији Мачванског округа на ову тему? Ко су жене које су успеле да се остваре на свим пољима, на које су препрека наилазиле и шта им је причињавало највећу сатисфакцију на путу успеха? Ово су нека од питања на које ћемо покушати да одговоримо серијом текстова у оквиру рубрике Покрени се, подржане од стране Министарства културе и информисања Републике Србије
Приче мачванских жена су приче о снази. Поуке о сналажљивости, борби за сопствено место под капом небеском, ма на ком крају света оно било. Неке од њих у младим годинама напустиле су Србију. Не зато што им се овде није свиђало, него што услова за живот није било. Срећа је тада била негде другде. Међутим, љубав за домовином никада није усахла. Све што их је подсећало на Мачву, терало је сузе, а сећање на српско сунце је терало облаке у туђини и помагало да се преброде све туге.
Једна од тих посебних жена је и Живка Мирковић из Црне Баре. Битно је одмах напоменути да се Живка ни у једном тренутку није сложила са нама да је изузетна, јер како каже, сви смо ми на свој начин посебни. Са друге стране, нама је Живка за фељтон “Покрени се...” важна не само због чињенице да је у Шведској међу 120 возача из Србије била једина жена и свој радни век провела за воланом аутобуса, него и због својих инспиративних уверења које не би било згорег да свако од нас, без обзира на пол, понавља:
-Када ти је тешко гледај у будућност. Здравље и слободу цени. Испуни сваки дан радом. И знај, да свака прича има свој почетак и крај, а да ли ће ти крајеви бити тужни или срећни само је до нас- тврди Живка из Црне Баре.

Борба
Живка је рођена у Црној Бари. Била је једно од петоро деце и завршила само пет разреда основне школе. Радила је све што је стигла не би ли приходовала породичном буџету. А онда је живот одвео из родног места. Указала се прилика за рад у прехрамбеној индустрији у Енглеској преко тадашњег Бироа за запошљавање.
-Нас пет је отишло 1969. године. Имала сам 20 година и била најмлађа међу њима. Нисам знала језик. Није требало. Радило се. Гурале се конзерве, а често је стизала роба из тадашње “Шапчанке”, па онда то пакујемо и плачемо за Србијом- прича Живка Мирковић.
Из Енглеске се вратила након годину дана. Није продужила уговор, већ се удала за момка којег је, каже, раније упознала. Са њим одлази у Шведску, и ту мења градове, али трајно сања Србију у коју се враћа тек 2013.године.
-У Шведској сам променила три града. Почела сам да радим у тадашњем Луксору, данашњој Нокии, да склапам радио-телевизоре, потом сам шила одела за бебе, па прешла у Електролуксор да заварујем фрижидере. Након тог искуства решила сам да искористим своју шансу и дошколујем се. Пробала сам да радим и у обданишту и у старачком дому, али то није било за мене. Мој сан је био да постанем шофер и трудом и самодисциплином сам га остварила- објашњава Живка Мирковић.

Остварење првог
животног сна

Када су је сликали за легитимацију и ставили возачку значку мислила је да ће срце да је изда. Објашњава да тада није било неуобичајено да Швеђанке и Финкиње буду за воланом, али она је била једина жена возач међу 120 шофера из Србије.
-Моја прва вожња: шеф ставља пуну чашу испред мене и каже ми да имамо два пута. Први је да одвозам деоницу и да чаша остане сува, односно положим, а други је да проспем воду и завршим каријеру возача пре него је и почела. Успела сам само захваљујући строгости и дисциплини коју сам носила у себи. Нико други није морао да ме тера. Била сам свој најстрожији критичар- каже Живка.

Одговорност и опасност
Волела је своје путнике и они су волели њу. Каже да се шоферска вештина у великом проценту заснива на одмору. Прави шофер нема право на непроспавану ноћ, уколико је сутра радни дан.
-Одговоран си не само за себе већ и за још 60 до 70 путника. Знали су ме и стари и млади. Свуда сам заустављала да их повезем, ако је невреме да превезем децу. За сваког сам имала осмех и лепу реч- сећа се Живка.

Волела је своје путнике и они су волели њу. Каже да се шоферска вештина у великом проценту заснива на одмору. Прави шофер нема право на непроспавану ноћ, уколико је сутра радни дан


Било и тешких тренутака. Након седам година рада опљачкали су је у аутобусу.
-То ме баш пресекло. Дуго ми је требало да се психички опоравим- прича Живка и наводи да се након другог инцидента када ју је са возилом отео наркоман и присилио да вози само њега у аутобусу, одлучила да неко време прекине са вожњом.

Мајчинство је
ишло уз посао

Живка Мирковић је мајка два сина. На питање колико је било тешко ускладити мајчинство са пословним обавезама одговара да ту није било неке велике драме. Неке ствари су се подразумевале, а организација је ишла у ходу. Увек је било жена које поред своје чувају и туђу децу, а ту су и обданишта и школе где су збринути док им се родитељи не врате са посла.

Повратак Црној Бари
Други велики животни сан је био да се врати у Србију. Успела је то после 34 године боравка у иностранству. Данас ужива на већ споменутом црнобарском сунцу и својој слободи. Сваки дан нађе себи посла од јутра до мрака, а активна је и у Удружењу жена “Црнобарке”.
-Највећа разлика између Шведске и нас је клима. Овде је сунце јаче. Греје и самим тим ти даје енергију да се покрећеш. Уживам у свом домаћинству и са својим псом Лилом. Не бих је мењала ни за шта на свету. Имам велики круг пријатеља, што старих из шведских дана, што нових. Путујем и дружим се. Са мојим Црнобаркама радим на очувању традиције и осећам се јако срећном и испуњеном. Не кажем да је све било лако. У сваком животу долазе периоди суза. Ја сам моје ту негде спаковала и настављам даље са погледом у будућност- закључује Живка Мирковић.


Verified by Visa MasterCard SecureCode
American Express MaestroCard MasterCard Visa
Banka Intesa