СЕЋАЊЕ НА БУРНА ВРЕМЕНА

Деведесетогодишњи Диша, како сам воли да каже, полицајац у пензији, био је голобради младић сведок распада Југославије, Краљевине у којој је рођен. Још малолетан борио се за стварање друге Југославије да би потом, већ као пензионисани службеник, дочекао њен крај и формирање треће државе, трећег система, али истог имена. На почетку 21. века одлучио је да више за њега нема јавног иступања, а на крају је одлучио да сећање на људе и догађаје из дугог животног века, пренесе на папир како би живела дуго после њега. Тако је настала књига „Маратон без тренинга“.
Још крајем 80““их, када се већ нестанак СФРЈ чинио неизбежним, Фуштић је почео да пише писма домаћим и светским званичницима, где је, сажимао своја гледишта и чињенице као упозорења на последице њихових одлука, а ту праксу је настављао до недавно. Одговора није било, али на неколико су стигле реакције, међу којима и од аташеа за штампу Амбасаде САД у СФРЈ, Берија Левина, у име Амбасадора Ворена Цимермана. Оне су у књизи, а присутни на промоцији чули су их од Петра Лазића и Синише Максимовића, глумаца Шабачког позоришта. Куцани редови упућени су и Билу Клинтону, Милу Ђукановићу, Тонију Блеру, Жаку Шираку....
Биографију Димитрија Фуштића, уз личне осврте, представили су, у Дому пензионера, његови пријатељи и колега Милан Антић и Момчило Иванковић. Лична сећања на познанство са аутором поделио је и Синиша Максимовић.
Уз причу о писцу и одломке из књига, промоцију су употпунили и чланови ансамбла „Тандрчак“.