ЛЕПШЕ ЈЕ УЗ ЏЕЗ

У историји џеза на овим просторима, наш град заузима и те како важно место. Шапчани су једни од првих у Краљевини Југославији могли да слушају џез. Иако су многе деценије од тада прошле, а овај музички правац далеко од „маин стреама“ и комерцијалне музике блиске широким народним масама, традиција за почетак 30-их година прошлог века, траје и данас у граду крај Саве, а једни од најзаслужнијих за то су чланови „МТ Џез“ бенда. Управо Мирко Томић на гитари, Влада Недељковић на бас гитари, Дејан Стојановић за бубњевима и Светлана Селаков испред микрофона, отворили су овогодишњи Фестивал. Десетак композиција најпознатијих џез вокала у Светланином извођењу, али џез обрада старе песме „Болујем ја“ разгалили су неколико стотина присутних у Шабачком позоришту, припремивши их за звезду вечери и фестивала, нашег госта из Америке.
Наш суграђанин и један од најбољих и најпознатијих џез музичара Србије, Влада Маричић, довео је пред Шапчане свој познати квартет. Неколико композиција са албума „Врело“ старе поклонике је подсетило, а новије увело у његово стваралаштво, да би, потом, уз Владину најаву, на бину изашао симпатичан човек са шеширом и својим „светлим оружјем“. На изговарање имена „Брајан Линч“ проломио се аплауз, а због чега је посебно најављен, показао је већ са првим звуцима своје трубе. За његову отаџбину колоквијално кажемо „тамо преко баре“, али ни та „бара“ није дистанца која ће створити било шта више од физичке удаљености, тако минорне за уметност. Импровизација је бит ове музике. Не постоји мелодија која не може имати своју џез обраду. Линча је фасцинирало Жикино коло, а ко је био у позоришту пре шест дана, могао је да чује како оно звучи у његовом извођењу, његовом и квартету Владе Маричића. Уз балканске, латино ритмове, као и пре две године, није изостао соло перкусионисте са Кубе Лазара Дел Торо Веге, сталног члана „Владине четворке“.
Времеплов још није конструисан, али нико као музика не уме да води кроз претходне године, деценије и векове. „Капетан“ времеплова сачињеног од џез ритмова, у прохладној суботњој вечери био је Александар Дујин, један од најбољих европских џез пијаниста. До таквог епитета довео га је четрдесетогодишњи рад кроз који је присутне провео заједно са својим квартетом. Клавијатуре, бас, бубњеви и саксофон били су прави састојак јесењих вечери било да смо слушали лагане, спорије или брзе ритмове, планиране композиције, соло перформансе или импровизације подстакнуте атмосфером. Већину чланова квартета познајемо са концерата и из спотова Ђорђа Балашевића, али сада је била прилика да демонстрирају своју уметност.
Презиме Маљоковић посебно се цени на домаћој џез сцени. Претходне године, за „чивијаше“ је свирао Јован Маљоковић, а ове јесени, као део „Белграде Јазз цоннецтион“ ““ а, за бубњевима је био његов брат, Миодраг Ђино Маљоковић. Некако у складу са октобарском меланхолијом, увод су били лагани звуци којима доминира саксофон, да би потом своје „минуте“ добијали контрабас, клавијатуре, уз пратњу колега. То је то, надамо се, само за ову јесен. Време брзо пролази, убрзо ће и нови октобар.
Како продаје карата није било, не можемо говорити о тачној посети. Ипак, сваки од четири концерта испратило је између 250 и 350 слушалаца. Тешко је пренети на папир и личне утиске, а још теже процењивати туђе. Ипак, на сваком наступу, публика је аплауз “убацивала“ и током мелодија, импресионирана мајсторством извођача, што сведочи да је вредело доћи и на 16. Фестивал. Бар због њих се надамо да ће традиција трајати још деценијама и да ће се и следеће године, у Шабачком позоришту свирати блуз и џез.
Наравно, потпуни „угођај“, целину шабачког Интернационалног блуз и џез фестивала употунио је „џем сешн“ у клубу Шабачког позоришта. После фестивалских концерата, свирка је била прилика да се уз џез ужива и у клупској атмосфери.
Календарски, зима је још далеко, временски јако близу, но некако, „тачка прелома“ је враћање на зимско рачунање времена. Имали смо у ноћи суботе на недељу сат више времена, неки су одлучили да га посвете духовној храни, нотама. Сатове смо вратили, а пре тога уживали у музици.