ЈЕДНОМ ДАМА, УВЕК ДАМА

Кад смо је позвали, јавила се мајка с одговором да Јасмина музе краве. Пола сата касније, затекли смо је у штали. Заиста је музла краве, док им је муж Зоран давао храну. То није изузетак у овом домаћинству. Одувек се код Ћосића ценио рад и дисциплина.
Наставила очевим стопама
- Музилица јесте велика помоћ али опет нема ништа без људске руке. Тако сам знала дневно да намузем и 100 литара млека. Сада је то готово упола мање. Тренутно имамо шест, веома млечних крава. Ускоро треба да се теле. Женску телад планирамо да оставимо. На откупној станици, коју смо изградили на самом уласку у двориште, дневно преузмемо око 400 литара. Било је и много више. Све редовно плаћамо, наравно уз премију. Наш купац је у томе јако коректан, каже Јасмина.
Она је 1975. годиште. Удала се 2007. Уз мужа Зорана у породици живи још мајка Смиља и ћерка Мина, која је пошла у први разред основне школе. Јасмина је после очеве смрти наследила тешко бреме пољопривредног посла. Годинама се с тим успешно носи.
Родитељи су се надали да ће после две ћерке, Марине и Мирјане, треће дете бити мушко. Преварили су се у полу али не и носиоцу домаћинства. Јасмина наставља очевим путем. Широко сеоско двориште, беспрекорно је уређено. Сваки објекат на свом месту. Обрађују 13 хектара ораница. На њима су заступљени традиционални сеоски производи, пшеница, кукуруз, луцерка. Опробали су се и у сетви соје и сунцокрета. Углавном, сви ти производи су намењени сопственој стоци али приходи знају да буду велики проблем.
- У соју смо много уложили, а практично због велике суше нисмо добили ништа. Тако је то у пољопривреди и човек је принуђен да сваштари, каже Јасмина.
Савремена механизација прам наших “крндија“
Марина је срећу потражила у Богатићу. Мирјана се обрела чак у Канади. Она и даље наставља очевим стопама. Комшије јој се диве, а сама истиче да је то мукотрпан и трновит пут. Упорна је и вредна. Није запоставила породицу, другарице са којима размењује мишљења до касно у ноћ. Додуше, данас ређе него раније.
- Пољопривреда захтева сталну активност. То мора бити разноврсно, ради колике-толике сигурности. Улагања су велика и скупа. Још ако време не послужи, оде “маст у пропаст“, каже Јасмина. Често узима дигитрон у руке. Тако проверава улагања у поређењу са могућом добити. Често рачунице нема. Остаје жал за изгубљеним и наставак посла уз поређење положаја мачванског и војвођанског сељака.
- Као да не живимо у истој држави. Они возе најсавременије машине, ми “крндије“ старе по 40 година. У много чему заостајемо и питање је докле тако. С друге стране трошкови стално расту. Како да детету не приуштимо екскурзију, ужину, основну одећу, пита се наша саговорница и одговара: “Између осталог и због тога нам је у селима све више опела, а мање крштења. Гробља постају “претесна“. То одговорни треба да виде и што пре предузму одговарајуће мере, док није касно!
Њена породица је одувек била радна и успешна. Отац, пре три деценије вишеструки рекордер у производњи хране. Јасминина мајка констатује да су тада лагодније живели и имали много више новца.
- Данас је тешко остварити било какву зараду на селу и зановити било шта, каже Јасмина, трудећи се да не запостави старо друштво.
Истина, потврђује да је данас све другачије, али одувек је била очева мезимица, наследница породичног газдинства и уверена је да ту дужност није изневерила. Налази времена за породично ћаскање, изласке и разговоре са другарицама Тањом, Јеленом и Златанком. Нико због тога не трпи.