СРЦЕ МУ ОСВОЈИЛА ЉУБИЦА

Љубав се у доба књаза Милоша крила као највећа срамота, али вести са највишег врха и о оваквим догађајима би често „процуриле“ у јавност.
Тако је знаменити Милан Ђ. Милићевић, посредством једног свог пријатеља забележио причу из бечке опере, где је књаз Милош из своје удобне ложе на сцени уочио прелепу и тада врло познату играчицу Форти.
Кнегиња личила
на прелепу играчицу
- Е, чиниш волко. Оваква је била Љубица-девојка, прокоментарисао је књаз свом ађутанту.
Опчињен игром изузетно привлачне Швабице у којој је „препознао“ Љубицу, издао се до краја.
- Служио сам у Добрињи, код зета Саве. За њега је била удата моја сестра Стана. Додијало ми да будем код њега. Мој зет Сава је био веома прек човек. Набеси се брзо, па што дохвати тим бије. Ја се одлучим да одем у Брусницу код старијег брата Милана, који је већ био добар госа. Радио је у ортаклуку са Турчином Чор Зуком. Нисам смео ићи путем. Пре некако тога у механи сам појео неколико сомуна, па нисам имао чим платит. Ударим ја пречицом. Кад на једном извору мајка и ћерка перу рубље. Чим сам угледао Љубицу осташе ми очи на њој. Оне су се мене уплашиле. Изашле су одмах из воде. Ја сам се ту изувао и обувао читав један сахат. Мора да су ме клеле. После ми Турчин Чор поможе да се оженим. Иначе брат Милан беше против. Каже нисам имао ништа, што је и тачно. Где да се женим, гоља...
Књаз је цео свој век провео са књегињом Љубицом, коју је истински волео, иако је био поводљив за женама, што се није могло сакрити.
У државничким пословима позната је била књажева мудрост и брзина. Међутим, када је у његов двор стигла млада Петрија, удовица некаквог трговца из Сарајева, тај обичај се променио, што је најпре приметила сама кнегиња.
Долазак младе Петрије
Млада Петрија је дошла да се пожали књазу.
- Ја сам јединица богатог оца, казала је Петрија. Објаснила је да је свом човеку у мираз донела велике новце. Он, као богати трговац, силан новац дао је на зајам, а смрт га је затекла на пречац. Велике суме су остале позајмљене, а невраћене.
Петрија је књазу потанко набројала све дужнике њеног покојног мужа, да би на крају замолила да јој помогне око враћања новца, нормалним путем.
Гледајући је онако младу и лепу књаз је с уздахом одговорио да се то што тражи не може завршити тако брзо.
- Ја ћу наредити да се ти људи притегну, али ће проћи док се од свих добију новци или одговори. Зато ти иди кући, а што се наплати послаће ти се преко сарајевског паше, рекао је књаз.
- Господару! узврати узнемирено Петрија, молим ти се да ми новце не шаљеш преко Турака, јер што у њихове руке дође, то моје очи неће видети. А, управо ја се и немам куд враћати...
Књаз погледа Петрију и мало поћута, па рече: „А ти иди онамо Љубици, нек ти нађе каква посла, док се ствар не сврши...“
Књазу је истина било по вољи да Петрија онако млада и лепа, што дуже остане у његовој близини.
Петрија је касније трагично завршила од Љубичине руке, а ову причу из 1866. године забележила је свастика Пере Цукића, тетка Тона.
У тренутку када је љубоморна кнегиња убила Петрију из пиштоља, била је у благословеном стању. Исте године је родила сина Милана, будућег владара Србије, а боље упућени кажу да је Милош супрузи опростио велики грех, само због трудноће.
Кнегиња Љубица је умрла 1843. године у Новом Саду, уверена да ће јој милостиви Бог опростити многе грехе, осим овог убиства. У болесничкој постељи је записала: „Куда ме само занесе, моја женска памет? Кад бих ја убила све његове пријатељице за које сам знала, могла бих побити толико света. Грешна душа, шта учиних!“