ЗНАМЕНИТИ ШАБАЧКИ ГИМНАЗИЈАЛЦИ: ДОКТОР АНДРИЈА ЈОВАНОВИЋ
Сиротињска мајка
Био је први председник Дечјег опоравилишта на Летњиковцу. Иницирао је отварање прве Општинске амбуланте, у којој су лекарске услуге биле бесплатне за сиротињу. Иако је био заробљен у оба светска рата, имао је чин санитетског потпуковника и одликован је орденом Светог Саве ИИИ степена. Граду завештао “Зелену школу”
Доктор Андрија Јовановић, лекар и задужбинар, рођен је у Шапцу, 13. децембра 1875. године. Потицао је из имућне породице Јеврема Јовановића, о чему сведоче две куће у Јевремовој улци. По завршетку основне школе, уписао је Шабачку гимназију, где је матурирао 1894. године. Када је завршио Медицински факултет у Бечу, вратио се у Шабац и започео успешну каријеру лекара.
Био је први председник Дечјег опоравилишта на Бећином брду (Летњиковцу) изнад Шапца, а на његову иницијативу отворена је прва Општинска амбуланта, у којој су лекарске услуге биле бесплатне за сиротињу. Једно време је радио као хонорарни лекар Више женске школе у Шапцу.
Аустроугарска окупација земље одвела га је у заробљеништво, али је ослобођен на захтев грађана 1917. године. Наредне године, по завршетку рата, постао је управник Шабачке бонице. Када је, 1926. у Шапцу основана лига за борбу против туберкулозе, први председник био је њен иницијатор, доктор Андра. У периоду између два светска рата, бавио се искључиво приватном лекарском праксом, а по броју пацијената био је без премца у ондашњој Србији. С обзиром да је био врстан лекар и добар дијагностичар, суграђани су га веома уважавали.
Стекао је солидну имовину, и крајем тридесетих, почео да размишља шта да завешта родном граду, у чијем је памћењу желео да остане. Послушао је савет пријатеља и одлучио да подигне зграду за основну школу, четврту у то време у Шапцу.
Године 1939. обратио се Општинском поглаварству у Шапцу са обећањем да ће подићи школу и напоменом да му буде омогућена локација за градњу. Убрзо по исељавању сточне пијаце Бандера, започела је градња школе на Марвеном тргу на Баиру. Зграда је саграђена за кратко време, од 21. марта до 1. новембра 1940. године. Исте године, 2. новембра, доктор Андра је поново упутио писмо Градском поглаварству:
„Част ми је подсетити Поглаварство да сам у лето 1939. године обећао да ћу подићи о своме трошку једну зграду за основну школу, шабачкој деци у Шапцу, а на плацу које ми Општинско поглаварство буде одредило комисијом.
Побуда је била да то остварим из чистога локалнога патриотизма што га осећам према своме родном месту и љубави према нашој деци... То своје обећање ја сам, ево извршио, и зграда је потпуно довршена на Марвеном тргу, и снабдевена свима условима модерне хигијене и захтевима Централног хигијенског завода, централним грејањем, канализацијом, водоводом, електричним постројењем итд.
Част ми је замолити Поглаварство да изволи одредити свога човека који ће примити зграду и чувати докле општина не набави намештај, да би могла предати зграду на рад учитељима.
2. да одреди дан освећења зграде.
3. да нивелише двориште јер од нагомилане и раскаљене земље прави се зграда подводном, а и наноси се силно блато у зграду.
4. да позове комисију која би примила зграду као исправну за школу,
5. ако је могуће двориште паркирати и посадити ове јесени дрвета, која би се много боље примила, него их садити у пролеће“.
Била је то савремена школска зграда, површине 1380 квадратних метара, а по карактеристичној зеленој фасади, у Шапцу је и до данас остала позната као „Зелена школа“.
На самом почетку Другог светског рата, као резервни санитетски потпуковник, др Андра је заробљен, а у здање које је завештао свом граду, уселили су се окупаторски војници. Кад се вратио, Шабац га није дочекао добродшлицом – конфисковане су му обе куће.
По ослобођењу, у Андрину школу је смештена Војна боница за рањенике са дринског ратишта и Сремског фронта, а након тога Дечји пионирски дом. Једно време је била Женска гимназија, а од 1948. године, постала је Државна школа за медицинске сестре. Да понесе име народног хероја Мике Митровића, одлучено је десет година касније, када је згради дозидано још 420 квадратних метара (спрат и поткровље).
Интересантно је да је своју задужбину др Андра само једном посетио, 1953. године. Убрзо је умро, исте године, 3. марта, у 78. години. Сахрањен је у породичној гробници на Камичком гробљу.
По сећању комшија који су данас на прагу старости, доктор Андра је увек имао пуне џепове бомбона за децу. Сиромашним суграђанима није наплаћивао своје услуге, због чега су га звали “Сиротињска мајка”. Господственог држања, дружио се са интелектуалцима свог времена. Један од њих био је песник Раде Драинац, који је, по причи чаршије, био лудо заљубљен у Андрину ћерку Милицу.
Био је први председник Дечјег опоравилишта на Бећином брду (Летњиковцу) изнад Шапца, а на његову иницијативу отворена је прва Општинска амбуланта, у којој су лекарске услуге биле бесплатне за сиротињу. Једно време је радио као хонорарни лекар Више женске школе у Шапцу.
Аустроугарска окупација земље одвела га је у заробљеништво, али је ослобођен на захтев грађана 1917. године. Наредне године, по завршетку рата, постао је управник Шабачке бонице. Када је, 1926. у Шапцу основана лига за борбу против туберкулозе, први председник био је њен иницијатор, доктор Андра. У периоду између два светска рата, бавио се искључиво приватном лекарском праксом, а по броју пацијената био је без премца у ондашњој Србији. С обзиром да је био врстан лекар и добар дијагностичар, суграђани су га веома уважавали.
Стекао је солидну имовину, и крајем тридесетих, почео да размишља шта да завешта родном граду, у чијем је памћењу желео да остане. Послушао је савет пријатеља и одлучио да подигне зграду за основну школу, четврту у то време у Шапцу.
Године 1939. обратио се Општинском поглаварству у Шапцу са обећањем да ће подићи школу и напоменом да му буде омогућена локација за градњу. Убрзо по исељавању сточне пијаце Бандера, започела је градња школе на Марвеном тргу на Баиру. Зграда је саграђена за кратко време, од 21. марта до 1. новембра 1940. године. Исте године, 2. новембра, доктор Андра је поново упутио писмо Градском поглаварству:
„Част ми је подсетити Поглаварство да сам у лето 1939. године обећао да ћу подићи о своме трошку једну зграду за основну школу, шабачкој деци у Шапцу, а на плацу које ми Општинско поглаварство буде одредило комисијом.
Побуда је била да то остварим из чистога локалнога патриотизма што га осећам према своме родном месту и љубави према нашој деци... То своје обећање ја сам, ево извршио, и зграда је потпуно довршена на Марвеном тргу, и снабдевена свима условима модерне хигијене и захтевима Централног хигијенског завода, централним грејањем, канализацијом, водоводом, електричним постројењем итд.
Част ми је замолити Поглаварство да изволи одредити свога човека који ће примити зграду и чувати докле општина не набави намештај, да би могла предати зграду на рад учитељима.
2. да одреди дан освећења зграде.
3. да нивелише двориште јер од нагомилане и раскаљене земље прави се зграда подводном, а и наноси се силно блато у зграду.
4. да позове комисију која би примила зграду као исправну за школу,
5. ако је могуће двориште паркирати и посадити ове јесени дрвета, која би се много боље примила, него их садити у пролеће“.
Била је то савремена школска зграда, површине 1380 квадратних метара, а по карактеристичној зеленој фасади, у Шапцу је и до данас остала позната као „Зелена школа“.
На самом почетку Другог светског рата, као резервни санитетски потпуковник, др Андра је заробљен, а у здање које је завештао свом граду, уселили су се окупаторски војници. Кад се вратио, Шабац га није дочекао добродшлицом – конфисковане су му обе куће.
По ослобођењу, у Андрину школу је смештена Војна боница за рањенике са дринског ратишта и Сремског фронта, а након тога Дечји пионирски дом. Једно време је била Женска гимназија, а од 1948. године, постала је Државна школа за медицинске сестре. Да понесе име народног хероја Мике Митровића, одлучено је десет година касније, када је згради дозидано још 420 квадратних метара (спрат и поткровље).
Интересантно је да је своју задужбину др Андра само једном посетио, 1953. године. Убрзо је умро, исте године, 3. марта, у 78. години. Сахрањен је у породичној гробници на Камичком гробљу.
По сећању комшија који су данас на прагу старости, доктор Андра је увек имао пуне џепове бомбона за децу. Сиромашним суграђанима није наплаћивао своје услуге, због чега су га звали “Сиротињска мајка”. Господственог држања, дружио се са интелектуалцима свог времена. Један од њих био је песник Раде Драинац, који је, по причи чаршије, био лудо заљубљен у Андрину ћерку Милицу.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
