180 ГОДИНА ШАБАЧКЕ ГИМНАЗИЈЕ: МАТИ ИРИНА (ЂОРЂИЋ)
ЖИВА ВЕЗА СА БОГОМ
Поводом јубилеја Шабачке гимназије у овом броју представљамо мати Ирину (Ђорђић), игуманију манастира Грабовац код Обреновца и докторанда Богословског факултета у Београду. За „Глас Подриња“ открива када је одлучила да постане монахиња, своје смутње и дилеме, како се определила за монашки живот.
Гимназијски дани
По чему памтите гимназијске дане?
- Моја старија сестра је ишла у Гимназију, тако да сам већ као девојчица била усмерена ка тој школи. Деловала ми је веома посебно, као гимназија на Беверли Хилсу, у истоименој серији. Кад сам полагала пријемни испит, било ми је важно само да не будем испод црте, мислила сам да само суви генијалци могу да се нађу међу одабранима, али се испоставило да сам била прва на листи. Уписала сам се на природно-математички смер, зато што сам заволела математику још у основној школи. На упису сам упознала Гоцу, која је била моја најбоља другарица и остала кроз цео живот, и дан-данас. Све ми је било веома узбудљиво, мада није било лако, озбиљно се радило. Професор Марко Бојанић ми је био разредни старешина, математику ми је предавао Синиша Мозетић, са којим се у то време нисам баш најбоље разумела. Из ове перспективе, то изгледа много другачије, разумем своје професоре, схватам да ни њима није било лако. Најупечатљивији ми је остао тадашњи директор Мирослав Јовановић, иако ми је предавао српски језик само једно полугодиште. Иако лежеран у понашању, био је неприкосновени ауторитет. То је било време кад сам размишљала о монашком животу, а он је то осетио, не знам како. Кад сам једном приликом разговарала са својим разредним, у пролазу је добацио: Она хоће да се замонаши, а разредни је рекао: Ма, где ће она са оваквим очима да се монаши... У то време почеле су санкције, мој покојни отац је остао инвалид, тако да је моје школовање и у Гимназији и касније на факултету било обележено финансијским потешкоћама.
То су деведесете године, црква је до тада била потиснута из живота српског народа. Како се догодило Ваше интересовање за монаштво?
- Ми нисмо били оцрковљена породица, али смо славили нашег Светог Николу. Сећам се да је тата пржио рибу, док је мама спремала посне колаче. Много сам се радовала том дану. За Божић смо у кући практиковали све обичаје везане за овај празник и те слике су ми остале цео живот. Почетком деведесетих, дошао ми је до руку Нови Завет. Пре тога сам спорадично била у прилици да читам Стари Завет, који ми је био занимљивији у то време, због разних дешавања – царства, ратови, жене, злато... као да гледам филм (смех), а Нови Завет ми није био баш много јасан. Са четрнаест година сам га другачије доживљавала. Те 1991. године, у априлу, мислим баш на Благовести, изашао је нови број Наде, у ком је био интервју са мати Макаријом из манастира Соколица на Косову. Она је била доктор хемије, асистент на Универзитету у Љубљани, али се одлучила за монашки живот. Мени је тад нешто „кврцнуло“, без икакве најаве, да се замонашим. Кад су родитељи наслутили, наступио је урнебес. Били су против, иако нико од моје родбине никада није био у манастиру, него су мислили да знају како то изгледа и да зато могу да тврде да није за мене. Почела сам да се питам да ли је код мене у питању младалачки занос, поверовала сам им и одлучила да останем у свету и живим по Богу. У то време код нас није могла да се нађе светоотачка литература, читала сам Нови Завет и заљубила се у Христа. Данас схватам да ме жеља за монаштвом никада није напустила, остала је у мени, иако сам јој неко време окренула леђа.
Да ли је Вашој жељи за монашким животом допринео боравак у грчком манастиру, где сте отишли по завршетку Гимназије?
- Не, нико није утицао на мој избор. Ни са ким нисам разговарала о томе. Деведесет и треће године започето је организовано слање наше деце у манастир Свете Тројице у Атини, који је преузимао на себе трошкове пута и боравка. Било је то тешко време за Србију и Црква је нашла начин да помогне сиромашнима, избеглицама и сирочићима. Разредни ми је рекао да испуњавам услове (тражили су тридесет девојчица које су одлични ђаци и непушачи) и ја сам отишла. Био је то мој први одлазак у неки манастир. У једном делу су биле монахиње, а ми смо биле смештене у другом крилу, у ком је отац Дионисије направио сиротиште. Он је као дечак од шест година остао сироче и имао је велику љубав и разумевање за дечје патње...
Божићно откривење
Као студенткиња треће године Математичког факултета у Београду отишли сте у Грчку да наставите студије?
- Кад сам се уписала на факултет, избио је студентски протест, онда је било бомбардовање, константно су биле потешкоће током мојих студија. Много се напетости накупило у мени. Указала ми се поново прилика да одем у Грчку, на острво Парос, где сам провела три седмице и „напунила батерије“. Тек кад сам се вратила у Србију, помислила сам да бих могла да прихватим позив оца Дионисија да студирам у Грчкој. Он је рекао да је касно због процедуре у вези са папирима, да добро размислим и, уколико одлучим, да дођем наредне године. Целе године сам размишљала шта да радим и, уз Божју помоћ, донела одлуку. Те двехиљадите године, добила сам туристичку визу на месец дана и отишла у Грчку на Крстовдан. Тада се поново појавила јака жеља за монаштвом. Живела сам као штићеница манастира, нико није знао шта се дешава у мојој души. Молила сам се Богу да ме упути шта ми је чинити, јер нисам знала да ли могу себи веровати. Нисам мислила да ће ме Бог казнити или напустити уколико не изаберем монашки пут, али Он зна како сам саздана и шта је најбоље за мене. Знала сам да могу да радим и нешто друго, али да се ни у чему нећу у потпуности остварити, осим у монаштву. Схватила сам да ћемо једном сви стати пред лице Божје и дати одговор за све што смо учинили, али и за оно што нисмо. Тај преокрет у мојој души, откривење мог опредељења, догодио се о Божићу, пре шеснаест година. Испричала сам то оцу Дионисију и он је предложио да останем у том манастиру као искушеница. Тако сам и учинила. У међувремену сам схватила, док сам похађала курс грчког језика, да бих волела да студирам на Богословском факултету и уписала сам се тамо.
У Грчкој сте завршили Теологију, замонашили се и остали довољно дуго да је заволите?
- За девет година и четири месеца колико сам провела у Грчкој, ако се баш потрудим, само на прсте једне руке могу да набројим негативна искуства. Хоризонти су ми се отворили, много тога што је постојало само у заметку код мене, имало је прилику да се развије. Док сам студирала, била сам свесна да су свети оци које проучавамо, пострадали, били мучени и прогањани... Нисам могла да посматрам испите као препоне које ћу прескочити на путу ка дипломи. Било ме је срамота пред Богом и пред светима да нешто лупим, трудила сам се да дам најбоље од себе. Нисам размишљала о оценама, тако да сам се запањила кад је дошло време да добијем диплому и кад се испоставило да сам имала највиши просек. То је било јако лепо искуство, од тада до данас нисам открила да сам ишта погрешно научила из богословске науке. Замонашила сам се на трећој години студија.
„Сиђи умом својим у Ад и
не очајавај“
Ипак сте одлучили да се вратите у Србију. Зашто?
- Пре свега због родољубља. Питала сам се да ли је то исправно, јер сам знала да дрво које се често пресађује не доноси плода. Постојало је још нешто. Отац Дионисије и сестре су дивни, али сам хтела нешто друго, привлачио ме је исихазам. Никад нисам правила калкулације где ћу стати у другом кораку који чиним, нисам правила одступницу. Разговарала сам са оцем Евсавијем, који је студирао богословске науке у Грчкој и он ме је подржао у намери да се вратим у Србију. Новца сам имала таман толико да платим аутобуску карту. Спаковала сам неопходне ствари, највише књиге које су ми биле потребне за магистарски рад и вратила се у Србију.
Иако сте родом из Шапца, одлучили сте да одете у Ваљевску епархију, којом руководи владика Милутин, један од најуваженијих српских епископа?
- Тако се догодило. Владика Милутин ми је предложио да неко време проведем у манастиру Докмир и ја сам прихватила. Било ми је лепо са сестрама, атмосфера је била топла, осећала сам се живом. Једна би у тишини плела чарапе, друга бројанице, трећа читала књигу. Остала сам у Докмиру годину и по дана, док ме владика није пребацио у манастир Грабовац, који је требало подржати. Тамо је била великосхимница мати Анастасија која се прошле године упокојила. Од тада сам сама. Стање у монаштву је тешко, монаха је мало, иако је данас доступна светоотачка литература, људи је не разумеју на прави начин, понесу их сопствене замисли о монашком животу. А потребно је све одбацити, уронити у сопствени смрад и одатле завапити Богу за помоћ. То је суштина Божје поруке старцу Силуану - Сиђи умом својим у ад и не очајавај.
Која би била Ваша порука онима који имају жељу за монашким животом?
- Немојте имати предрасуда, нити било каквих очекивања, али послушајте свој вапај. Не би требало губити из вида димензију историчности, чињеницу да смо ми конкретни људи који живимо у конкретном времену, а кроз нас Господ жели да сведочи Своју славу на спасење свих. Они који се опредељују за монаштво не би требало да имају своје замисли како би њихов монашки живот требало да изгледа. Свети Јован Лествичник каже: „Знајте сви ви који размишљате о монашком животу да сте дошли да се баците у огањ, уколико желите да се огањ божански усели у вас.“ У свом огреховљеном уму који је заслепљен духовним висинама које је замислио, човек није свестан са каквим капиталом улази, колико би његово злато у природном облику требало да се пречисти. Владика Николај каже да онај који је више пута горео, гори чистијим пламеном. Мора човек да се прочисти да би доживео Бога, да има живу везу са Њим. Говорим то гледајући и сопствене и погрешке других, не као неко ко је стигао до циља, него ко је прешао једну деоницу тог пута, падао и устајао, али није одустао.
Рођена сам на дан светог пророка Јеремије. Кад сам се двоумила да ли ћу бити монахиња, у потпунности сам доживела његове речи у глави двадесетој, стиху деветом: “И рекох: Нећу га више помињати (мисли на Господа), нити ћу говорити у име његово, али беше затворен у срцу моме, као огањ разгорео у костима мојим, и уморих се задржавајући га, и не могох више”.
Гимназијски дани
По чему памтите гимназијске дане?
- Моја старија сестра је ишла у Гимназију, тако да сам већ као девојчица била усмерена ка тој школи. Деловала ми је веома посебно, као гимназија на Беверли Хилсу, у истоименој серији. Кад сам полагала пријемни испит, било ми је важно само да не будем испод црте, мислила сам да само суви генијалци могу да се нађу међу одабранима, али се испоставило да сам била прва на листи. Уписала сам се на природно-математички смер, зато што сам заволела математику још у основној школи. На упису сам упознала Гоцу, која је била моја најбоља другарица и остала кроз цео живот, и дан-данас. Све ми је било веома узбудљиво, мада није било лако, озбиљно се радило. Професор Марко Бојанић ми је био разредни старешина, математику ми је предавао Синиша Мозетић, са којим се у то време нисам баш најбоље разумела. Из ове перспективе, то изгледа много другачије, разумем своје професоре, схватам да ни њима није било лако. Најупечатљивији ми је остао тадашњи директор Мирослав Јовановић, иако ми је предавао српски језик само једно полугодиште. Иако лежеран у понашању, био је неприкосновени ауторитет. То је било време кад сам размишљала о монашком животу, а он је то осетио, не знам како. Кад сам једном приликом разговарала са својим разредним, у пролазу је добацио: Она хоће да се замонаши, а разредни је рекао: Ма, где ће она са оваквим очима да се монаши... У то време почеле су санкције, мој покојни отац је остао инвалид, тако да је моје школовање и у Гимназији и касније на факултету било обележено финансијским потешкоћама.
То су деведесете године, црква је до тада била потиснута из живота српског народа. Како се догодило Ваше интересовање за монаштво?
- Ми нисмо били оцрковљена породица, али смо славили нашег Светог Николу. Сећам се да је тата пржио рибу, док је мама спремала посне колаче. Много сам се радовала том дану. За Божић смо у кући практиковали све обичаје везане за овај празник и те слике су ми остале цео живот. Почетком деведесетих, дошао ми је до руку Нови Завет. Пре тога сам спорадично била у прилици да читам Стари Завет, који ми је био занимљивији у то време, због разних дешавања – царства, ратови, жене, злато... као да гледам филм (смех), а Нови Завет ми није био баш много јасан. Са четрнаест година сам га другачије доживљавала. Те 1991. године, у априлу, мислим баш на Благовести, изашао је нови број Наде, у ком је био интервју са мати Макаријом из манастира Соколица на Косову. Она је била доктор хемије, асистент на Универзитету у Љубљани, али се одлучила за монашки живот. Мени је тад нешто „кврцнуло“, без икакве најаве, да се замонашим. Кад су родитељи наслутили, наступио је урнебес. Били су против, иако нико од моје родбине никада није био у манастиру, него су мислили да знају како то изгледа и да зато могу да тврде да није за мене. Почела сам да се питам да ли је код мене у питању младалачки занос, поверовала сам им и одлучила да останем у свету и живим по Богу. У то време код нас није могла да се нађе светоотачка литература, читала сам Нови Завет и заљубила се у Христа. Данас схватам да ме жеља за монаштвом никада није напустила, остала је у мени, иако сам јој неко време окренула леђа.
Да ли је Вашој жељи за монашким животом допринео боравак у грчком манастиру, где сте отишли по завршетку Гимназије?
- Не, нико није утицао на мој избор. Ни са ким нисам разговарала о томе. Деведесет и треће године започето је организовано слање наше деце у манастир Свете Тројице у Атини, који је преузимао на себе трошкове пута и боравка. Било је то тешко време за Србију и Црква је нашла начин да помогне сиромашнима, избеглицама и сирочићима. Разредни ми је рекао да испуњавам услове (тражили су тридесет девојчица које су одлични ђаци и непушачи) и ја сам отишла. Био је то мој први одлазак у неки манастир. У једном делу су биле монахиње, а ми смо биле смештене у другом крилу, у ком је отац Дионисије направио сиротиште. Он је као дечак од шест година остао сироче и имао је велику љубав и разумевање за дечје патње...
Божићно откривење
Као студенткиња треће године Математичког факултета у Београду отишли сте у Грчку да наставите студије?
- Кад сам се уписала на факултет, избио је студентски протест, онда је било бомбардовање, константно су биле потешкоће током мојих студија. Много се напетости накупило у мени. Указала ми се поново прилика да одем у Грчку, на острво Парос, где сам провела три седмице и „напунила батерије“. Тек кад сам се вратила у Србију, помислила сам да бих могла да прихватим позив оца Дионисија да студирам у Грчкој. Он је рекао да је касно због процедуре у вези са папирима, да добро размислим и, уколико одлучим, да дођем наредне године. Целе године сам размишљала шта да радим и, уз Божју помоћ, донела одлуку. Те двехиљадите године, добила сам туристичку визу на месец дана и отишла у Грчку на Крстовдан. Тада се поново појавила јака жеља за монаштвом. Живела сам као штићеница манастира, нико није знао шта се дешава у мојој души. Молила сам се Богу да ме упути шта ми је чинити, јер нисам знала да ли могу себи веровати. Нисам мислила да ће ме Бог казнити или напустити уколико не изаберем монашки пут, али Он зна како сам саздана и шта је најбоље за мене. Знала сам да могу да радим и нешто друго, али да се ни у чему нећу у потпуности остварити, осим у монаштву. Схватила сам да ћемо једном сви стати пред лице Божје и дати одговор за све што смо учинили, али и за оно што нисмо. Тај преокрет у мојој души, откривење мог опредељења, догодио се о Божићу, пре шеснаест година. Испричала сам то оцу Дионисију и он је предложио да останем у том манастиру као искушеница. Тако сам и учинила. У међувремену сам схватила, док сам похађала курс грчког језика, да бих волела да студирам на Богословском факултету и уписала сам се тамо.
У Грчкој сте завршили Теологију, замонашили се и остали довољно дуго да је заволите?
- За девет година и четири месеца колико сам провела у Грчкој, ако се баш потрудим, само на прсте једне руке могу да набројим негативна искуства. Хоризонти су ми се отворили, много тога што је постојало само у заметку код мене, имало је прилику да се развије. Док сам студирала, била сам свесна да су свети оци које проучавамо, пострадали, били мучени и прогањани... Нисам могла да посматрам испите као препоне које ћу прескочити на путу ка дипломи. Било ме је срамота пред Богом и пред светима да нешто лупим, трудила сам се да дам најбоље од себе. Нисам размишљала о оценама, тако да сам се запањила кад је дошло време да добијем диплому и кад се испоставило да сам имала највиши просек. То је било јако лепо искуство, од тада до данас нисам открила да сам ишта погрешно научила из богословске науке. Замонашила сам се на трећој години студија.
„Сиђи умом својим у Ад и
не очајавај“
Ипак сте одлучили да се вратите у Србију. Зашто?
- Пре свега због родољубља. Питала сам се да ли је то исправно, јер сам знала да дрво које се често пресађује не доноси плода. Постојало је још нешто. Отац Дионисије и сестре су дивни, али сам хтела нешто друго, привлачио ме је исихазам. Никад нисам правила калкулације где ћу стати у другом кораку који чиним, нисам правила одступницу. Разговарала сам са оцем Евсавијем, који је студирао богословске науке у Грчкој и он ме је подржао у намери да се вратим у Србију. Новца сам имала таман толико да платим аутобуску карту. Спаковала сам неопходне ствари, највише књиге које су ми биле потребне за магистарски рад и вратила се у Србију.
Иако сте родом из Шапца, одлучили сте да одете у Ваљевску епархију, којом руководи владика Милутин, један од најуваженијих српских епископа?
- Тако се догодило. Владика Милутин ми је предложио да неко време проведем у манастиру Докмир и ја сам прихватила. Било ми је лепо са сестрама, атмосфера је била топла, осећала сам се живом. Једна би у тишини плела чарапе, друга бројанице, трећа читала књигу. Остала сам у Докмиру годину и по дана, док ме владика није пребацио у манастир Грабовац, који је требало подржати. Тамо је била великосхимница мати Анастасија која се прошле године упокојила. Од тада сам сама. Стање у монаштву је тешко, монаха је мало, иако је данас доступна светоотачка литература, људи је не разумеју на прави начин, понесу их сопствене замисли о монашком животу. А потребно је све одбацити, уронити у сопствени смрад и одатле завапити Богу за помоћ. То је суштина Божје поруке старцу Силуану - Сиђи умом својим у ад и не очајавај.
Која би била Ваша порука онима који имају жељу за монашким животом?
- Немојте имати предрасуда, нити било каквих очекивања, али послушајте свој вапај. Не би требало губити из вида димензију историчности, чињеницу да смо ми конкретни људи који живимо у конкретном времену, а кроз нас Господ жели да сведочи Своју славу на спасење свих. Они који се опредељују за монаштво не би требало да имају своје замисли како би њихов монашки живот требало да изгледа. Свети Јован Лествичник каже: „Знајте сви ви који размишљате о монашком животу да сте дошли да се баците у огањ, уколико желите да се огањ божански усели у вас.“ У свом огреховљеном уму који је заслепљен духовним висинама које је замислио, човек није свестан са каквим капиталом улази, колико би његово злато у природном облику требало да се пречисти. Владика Николај каже да онај који је више пута горео, гори чистијим пламеном. Мора човек да се прочисти да би доживео Бога, да има живу везу са Њим. Говорим то гледајући и сопствене и погрешке других, не као неко ко је стигао до циља, него ко је прешао једну деоницу тог пута, падао и устајао, али није одустао.
М. Филиповић
Најновији број
9. мај 2024.
