ЕКОНОМСКИ БАРОМЕТАР
Брујала је цела Поцерина
Прича очевидац и организатор. Средина осамдесетих. Беше Празник рада. Радници „Зорке“ стотинама аутобуса (попут садашњег централног митинга СНС) у раним јутарњим часовима дошли до Криваје. Тридесет километара од Шапца. Јуначка планина Цер и излетиште Липове воде, као традиционално место за првомајске уранке, било мало за преко пет хиљада радника и њихових породица. Сви добили по велику кесу са прасећим и јагњећим печењем и младим луком. Хвала организаторима, фабричком и општинском синдикату. Можда је баш ово поређење тадашњег и садашњег „партијског“ сендвича за „малолитражне грађане“, права дијагноза укупног положаја тадашњих и садашњих трудбеника. Тадашњи су самоуправљвали и лепо живели, не слутећи да „њихов“ систем не може још дуго трајати. Садашњи немају „свој“ систем, него само брину да своју радну снагу што боље продају да би преживели. Какви уранци. Ако један евро више потрошиш данас, нећеш имати за сутра.
Елем да се вратимо у Кривају. Запосела људска сила ливаде и пропланке око школе и цркве. Јагњетина и шприцер, прасетина и ладно пиво. Све гарнирано младим луком. У паузама радничке спортске игре. На мале голиће. Музика трешти. КУД не престају. Дођоше и чувени трубачи из Јужне Србије. Бруји цела Поцерина. Све тако до иза поднева. Па назад у аутобусе. Препричава се и данас. Старији са осмехом и носталгијом, млади са неверицом. Данас сви синдикални првомајски скупови и протести не могу да „саберу“ као једна Криваја, какву су имали свака велика фабрика и град. Изађе читава “самоуправљачка” екс Југа на јутрење.
Нису самоуправљачи знали, нити су могли знати кад се свезнајући Гугл још није родио, да је њихов систем неодржив, да му се ближи крај, ако се радикално не промени (читај, приватизује). О чему се стидљиво почело писати и причати, па је и ваш колумниста, тада, крајем осамдесетих као млади и “перспективни” економиста, писао за званични синдикат о нужности приватизације. Где год је могуће, инсајдерске. Са бесплатним акцијама радника. Док је мото (поднаслов) елабората била мисао просветитеља Денија Дидроа: “Височанство Ви сте одавно мртви, али нико нема храбрости да Вам то каже”. Храбра и помало парадоксална порука Синдиката друштвеној својини. Од свих “социјалистичких” земаља ЦИЕ (Централне и Источне Европе), Југославија је била најразвијенија и имала највеће шансе. Економију је, уз већ договорену велику финансијску и стручну подршку међународних финансијских институција, у правцу приватизације и промене система, водио “реформиста” Анте Марковић.
Онда је “политика” жестоко узвратила “економији”. Уместо реформи, радничких деоница и промене система, стигли су грађански ратови и избеглице, милијардерска инфлација, санкције, распад државе и бомбардовање. Последице још увек осећамо. БДП (бруто домаћи производ) је још далеко од истог из 1989. године. Плате и пензије су на доњем “узнемиравајућем” минимуму. Да нас тада није заробила “политика”, данас би, да смо само имали просечне стопе раста БДП као окружење, имали просечне плате од преко хиљаду, и пензије 500 евра. Око три пута више од садашњих. Ми смо ипак, са великом већином тада гласали за “политику”.
Као и сада. Огромна већина за “лепа” и немогућа обећања. Да парафразирамо само последња премијерова обећања. У јануару Лета шеснаестог рече да ће просечна плата у 2017. години бити 500 евра. Пре пола године у септембру се кориговао и “обећао” до краја 2017. године 450, а до краја 2018. године оних “фамозних” 500 евра. После месец дана, у октобру 2016. године, нова корекција. У фебруару или марту 2017. године, плата ће бити 430 евра. У децембру нова процена. Већ од марта 2017. године, просечне плате ће бити веће од 400 ЕУР. Коначно, 24. априла 2017. године, премијер објави да ће просечна плата у марту бити 395 евра, да би после два-три дана, Завод за статистику и Министарство финансија изашли са званичним подацима за март, који кажу да је стварна плата била 47.816 динара или 386 евра.
Тако да ћемо оних 400 евра за просечну плату и 200 евра за пензију, из давне 2008. године, још чекати. Уз најлепше жеље министра рада, да следећи “празник рада” дочекамо са већим платама и пензијама. Аферим.
Елем да се вратимо у Кривају. Запосела људска сила ливаде и пропланке око школе и цркве. Јагњетина и шприцер, прасетина и ладно пиво. Све гарнирано младим луком. У паузама радничке спортске игре. На мале голиће. Музика трешти. КУД не престају. Дођоше и чувени трубачи из Јужне Србије. Бруји цела Поцерина. Све тако до иза поднева. Па назад у аутобусе. Препричава се и данас. Старији са осмехом и носталгијом, млади са неверицом. Данас сви синдикални првомајски скупови и протести не могу да „саберу“ као једна Криваја, какву су имали свака велика фабрика и град. Изађе читава “самоуправљачка” екс Југа на јутрење.
Нису самоуправљачи знали, нити су могли знати кад се свезнајући Гугл још није родио, да је њихов систем неодржив, да му се ближи крај, ако се радикално не промени (читај, приватизује). О чему се стидљиво почело писати и причати, па је и ваш колумниста, тада, крајем осамдесетих као млади и “перспективни” економиста, писао за званични синдикат о нужности приватизације. Где год је могуће, инсајдерске. Са бесплатним акцијама радника. Док је мото (поднаслов) елабората била мисао просветитеља Денија Дидроа: “Височанство Ви сте одавно мртви, али нико нема храбрости да Вам то каже”. Храбра и помало парадоксална порука Синдиката друштвеној својини. Од свих “социјалистичких” земаља ЦИЕ (Централне и Источне Европе), Југославија је била најразвијенија и имала највеће шансе. Економију је, уз већ договорену велику финансијску и стручну подршку међународних финансијских институција, у правцу приватизације и промене система, водио “реформиста” Анте Марковић.
Онда је “политика” жестоко узвратила “економији”. Уместо реформи, радничких деоница и промене система, стигли су грађански ратови и избеглице, милијардерска инфлација, санкције, распад државе и бомбардовање. Последице још увек осећамо. БДП (бруто домаћи производ) је још далеко од истог из 1989. године. Плате и пензије су на доњем “узнемиравајућем” минимуму. Да нас тада није заробила “политика”, данас би, да смо само имали просечне стопе раста БДП као окружење, имали просечне плате од преко хиљаду, и пензије 500 евра. Око три пута више од садашњих. Ми смо ипак, са великом већином тада гласали за “политику”.
Као и сада. Огромна већина за “лепа” и немогућа обећања. Да парафразирамо само последња премијерова обећања. У јануару Лета шеснаестог рече да ће просечна плата у 2017. години бити 500 евра. Пре пола године у септембру се кориговао и “обећао” до краја 2017. године 450, а до краја 2018. године оних “фамозних” 500 евра. После месец дана, у октобру 2016. године, нова корекција. У фебруару или марту 2017. године, плата ће бити 430 евра. У децембру нова процена. Већ од марта 2017. године, просечне плате ће бити веће од 400 ЕУР. Коначно, 24. априла 2017. године, премијер објави да ће просечна плата у марту бити 395 евра, да би после два-три дана, Завод за статистику и Министарство финансија изашли са званичним подацима за март, који кажу да је стварна плата била 47.816 динара или 386 евра.
Тако да ћемо оних 400 евра за просечну плату и 200 евра за пензију, из давне 2008. године, још чекати. Уз најлепше жеље министра рада, да следећи “празник рада” дочекамо са већим платама и пензијама. Аферим.
Драган Вујадиновић
Најновији број
25. април 2024.
