РАЗГОВОР СА ПРВИМ ГОЛМАНОМ ШВАЈЦАРСКЕ РУКОМЕТНЕ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ НИКОЛОМ ПОРТНЕРОМ
ЖИВОТ У РУКОМЕТУ, ЗА РУКОМЕТ
Никола је одрастао поред очевих трофеја, гледајући медаље маштао како породичну колекцију допуњава својим, а приче о подвизима “шабачких ванземаљаца” училе су га како нема недостижних циљева, ако се спорт живи и ако се верује у себе. Иако га у Србији познају као сина Златка Портнера, на међународној сцени много је познатији као један од најбољих младих голмана света и вођа одбране Монпељеа
Отац Вам је био врхунски рукометаш, али увек истичете да је рукомет био Ваша жеља и избор.
- Једини татин утицај могу бити пехари и медаље који су стајали у мојој соби, али ме је одувек учио да треба да слушам себе и пратим своје срце. Пожелео сам једном да ме одведе на рукометну утакмицу. Погодило се да то буде дерби и да има неизвесну завршницу, те ме је то “купило”. Отац ми је био и први тренер, пружио сениорску шансу, иако сам имао само 15 година, у Другој лиги. На почетку је таква одлука испраћена са подсмехом, али сам, иако најмлађи, постао најбољи играч тима. Схватио сам да је рукомет мој спорт.
Златко је био врхунски бек, а бековима су голмани “непријатељи број 1”. Колико може да Вас саветује с обзиром на различите позиције?
- Причамо о рукомету, анализирамо утакмице, он више обраћа пажњу на игру напада и одбране, ја гледам голмане, али голманске савете препушта тренерима и не жели да ме додатно оптерећује.
Златко Портнер је део чувеног тима “Металопластике”. Ми се поносимо резултатима и славом коју је та генерација донела Шапцу, али колико се њих сећају ван Србије и колико име Металопластике још значи у рукометном свету?
- Сви моји тренери се одлично сећају “ванземаљаца”. Довољно је само поменути “Металопластика”, они знају да је из Шапца. Гледали су КЕШ на телевизији, они су им били идоли, почињали су да тренирају рукомет због њих. Ипак, код млађих, ситуација је знатно другачија. Место некадашње Металопластике заузели су тимови попут “Кила” или “Барселоне”.
Рукомет у Швајцарској далеко је од места најпопуларнијег спорта, а генерално и као народ имају специфичан однос према спорту?
- Имају једну од најбољих лига Европе у хокеју на леду и он је, уз фудбал, најпопуларнији. У Швајцарској спорт не схватају као професију, него хоби. Када би неко срео Рожера Федерера на улици, а да не зна ко је он, и питао га чиме се бави, увек би на одговор да је тенисер, уследило потпитање: “Добро, а шта радиш поред тога?”. Наравно, то не значи да не воле спорт, баш напротив, само је однос другачији. Када смо играли пре две године против Немачке, гледало нас је 10.000 људи, пружали су нам подршку, били уз нас, ипак менталитет је такав да ту нема “ватрене атмосфере”, неће нико вређати противнике, сваки потез ће бити пропраћен на прави начин.
Брзо сте напредовали и убрзо добили прилику у одговарајућој селекцији Швајцарске. На крају и у сениорском тиму?
- Бранио сам у селекцијама до 17, до 19 и до 21 године, остварили смо одличне резултате, играли у четвртфиналу на сваком великом такмичењу, а тренер Михаел Сутер направио је од нас победнике и истинске борце. Његово именовање на селекторском месту могло би направити и велику промену у сениорској екипи.
Сениори су повремени учесници великих такмичења, али без значајнијих резултата?
- Недостатак амбиције некако се надовезује на причу о односу према спорту. Сви наши играчи посвећени су образовању и често се дешавало да не оду на велико такмичење због испитних обавеза, но мислим да ће Сутер донети тај победнички менталитет, мотивисати нас на прави начин и учинити да се не задовољавамо само учешћем, већ да тежимо много већим резултатима. Просек репрезентације сада је испод 25 година, а ја са 23 сам међу старијима. Он нас познаје све и поново верујем да могу досањати сан о некој медаљи са Швајцарском на великим такмичењима.
Код нас је Швајцарска синоним уређене, мирне земље где би, бар у причи, многи волели да живе. Колико то одговара истини?
- Потпуно одговара. За мене је то најуређенија земља на свету. Све је организовано до детаља, сваки сегмент свакодневице, нема трзавица, нема непријатних изненађења. Тешко је побројати, али чекање у реду, нагле промене термина код лекара, на пример, нису познате у Швајцарској. Свакако је, по томе, далеко изнад Француске или Србије, али опет менталитет овде је другачији и уживам када дођем у Србију, топлина људи и гостопримство улепшају одмор и дају енергију.
Недавно је уследио прелазак у Француску, у једну од најбољих екипа, Монпеље. Колико је то донело промену на спортском, али и животном плану?
- Јако ми је драго што сам добио прилику да радим са тренером Канејеом, сјајним тактичаром од кога учимо на сваком тренингу. Част ми је што сам, мислим, први швајцарски голман који је отишао у Француску, једну од најјачих лига света. Утакмице су другачије, навијачи много ближи овим просторима, али на све се навикне спортиста. Иако постоји разлика, брзо сам се прилагодио на живот у Француској. Олакшавајућа околност је што ми је француски, уз српски, матерњи језик, али генерално систем образовања у Швајцарској је такав да нас уче како да се прилагодимо животу свугде, да се снађемо.
Где Николу даље воде снови?
- Мислим да тренутно живим свој сан, уживам у спорту који волим, од њега зарађујем, доживео сам невероватне ствари у рукомету и већ сада бих волео да ту останем и после каријере, да све оно што је мени донео помогнем како би донео и другима. Наравно, на клупском плану, пехар Лиге шампиона био би свакако врхунац.
- Једини татин утицај могу бити пехари и медаље који су стајали у мојој соби, али ме је одувек учио да треба да слушам себе и пратим своје срце. Пожелео сам једном да ме одведе на рукометну утакмицу. Погодило се да то буде дерби и да има неизвесну завршницу, те ме је то “купило”. Отац ми је био и први тренер, пружио сениорску шансу, иако сам имао само 15 година, у Другој лиги. На почетку је таква одлука испраћена са подсмехом, али сам, иако најмлађи, постао најбољи играч тима. Схватио сам да је рукомет мој спорт.
Златко је био врхунски бек, а бековима су голмани “непријатељи број 1”. Колико може да Вас саветује с обзиром на различите позиције?
- Причамо о рукомету, анализирамо утакмице, он више обраћа пажњу на игру напада и одбране, ја гледам голмане, али голманске савете препушта тренерима и не жели да ме додатно оптерећује.
Златко Портнер је део чувеног тима “Металопластике”. Ми се поносимо резултатима и славом коју је та генерација донела Шапцу, али колико се њих сећају ван Србије и колико име Металопластике још значи у рукометном свету?
- Сви моји тренери се одлично сећају “ванземаљаца”. Довољно је само поменути “Металопластика”, они знају да је из Шапца. Гледали су КЕШ на телевизији, они су им били идоли, почињали су да тренирају рукомет због њих. Ипак, код млађих, ситуација је знатно другачија. Место некадашње Металопластике заузели су тимови попут “Кила” или “Барселоне”.
Рукомет у Швајцарској далеко је од места најпопуларнијег спорта, а генерално и као народ имају специфичан однос према спорту?
- Имају једну од најбољих лига Европе у хокеју на леду и он је, уз фудбал, најпопуларнији. У Швајцарској спорт не схватају као професију, него хоби. Када би неко срео Рожера Федерера на улици, а да не зна ко је он, и питао га чиме се бави, увек би на одговор да је тенисер, уследило потпитање: “Добро, а шта радиш поред тога?”. Наравно, то не значи да не воле спорт, баш напротив, само је однос другачији. Када смо играли пре две године против Немачке, гледало нас је 10.000 људи, пружали су нам подршку, били уз нас, ипак менталитет је такав да ту нема “ватрене атмосфере”, неће нико вређати противнике, сваки потез ће бити пропраћен на прави начин.
Брзо сте напредовали и убрзо добили прилику у одговарајућој селекцији Швајцарске. На крају и у сениорском тиму?
- Бранио сам у селекцијама до 17, до 19 и до 21 године, остварили смо одличне резултате, играли у четвртфиналу на сваком великом такмичењу, а тренер Михаел Сутер направио је од нас победнике и истинске борце. Његово именовање на селекторском месту могло би направити и велику промену у сениорској екипи.
Сениори су повремени учесници великих такмичења, али без значајнијих резултата?
- Недостатак амбиције некако се надовезује на причу о односу према спорту. Сви наши играчи посвећени су образовању и често се дешавало да не оду на велико такмичење због испитних обавеза, но мислим да ће Сутер донети тај победнички менталитет, мотивисати нас на прави начин и учинити да се не задовољавамо само учешћем, већ да тежимо много већим резултатима. Просек репрезентације сада је испод 25 година, а ја са 23 сам међу старијима. Он нас познаје све и поново верујем да могу досањати сан о некој медаљи са Швајцарском на великим такмичењима.
Код нас је Швајцарска синоним уређене, мирне земље где би, бар у причи, многи волели да живе. Колико то одговара истини?
- Потпуно одговара. За мене је то најуређенија земља на свету. Све је организовано до детаља, сваки сегмент свакодневице, нема трзавица, нема непријатних изненађења. Тешко је побројати, али чекање у реду, нагле промене термина код лекара, на пример, нису познате у Швајцарској. Свакако је, по томе, далеко изнад Француске или Србије, али опет менталитет овде је другачији и уживам када дођем у Србију, топлина људи и гостопримство улепшају одмор и дају енергију.
Недавно је уследио прелазак у Француску, у једну од најбољих екипа, Монпеље. Колико је то донело промену на спортском, али и животном плану?
- Јако ми је драго што сам добио прилику да радим са тренером Канејеом, сјајним тактичаром од кога учимо на сваком тренингу. Част ми је што сам, мислим, први швајцарски голман који је отишао у Француску, једну од најјачих лига света. Утакмице су другачије, навијачи много ближи овим просторима, али на све се навикне спортиста. Иако постоји разлика, брзо сам се прилагодио на живот у Француској. Олакшавајућа околност је што ми је француски, уз српски, матерњи језик, али генерално систем образовања у Швајцарској је такав да нас уче како да се прилагодимо животу свугде, да се снађемо.
Где Николу даље воде снови?
- Мислим да тренутно живим свој сан, уживам у спорту који волим, од њега зарађујем, доживео сам невероватне ствари у рукомету и већ сада бих волео да ту останем и после каријере, да све оно што је мени донео помогнем како би донео и другима. Наравно, на клупском плану, пехар Лиге шампиона био би свакако врхунац.
Д. Благојевић
Најновији број
18. април 2024.
