ГЛАС МЛАДИХ
Заблуда о дијалогу и независности
Једна од тековина модерности на коју се у јавности све чешће позивамо јесте дијалог. Свесна употреба дијалога заправо почиње још код Софиста, предсократских филозофа, који су га користили за сазнавање и расправљање проблема. Може се рећи да је дијалог и данас ту да би заменио непотребно насиље и репресију, што су методе које се трудимо да превазиђемо, како бисмо се понашали у складу са временом и околностима у којим живимо. Дијалог треба да, наизглед супротстављене стране, доведе пред преговарачки сто како би се разменом аргумената и договором дошло до неког заједничког решења.
Коришћење ове методе је често, како у међународној, тако и у унутрашњој политици. Дијалози се успостављају међу различитим државама, али исто тако и у оквиру једне државе између различитих страна, по питању разних тема. Најмање две стране могу чинити један дијалог, и у неком идеалном свету те стране би требало бити једнако третиране. Тај једнак третман претпоставља давање једнаког значаја аргументима различитих страна, без обзира на њихов положај. Нажалост, не живимо у идеалном свету па је неједнакост огромна на различитим нивоима, а скоро сваки дијалог сведен на монолог стране која је доминантнија.
Да слабији у дијалогу углавном морају да се потчине вољи јачих, за почетак потврђује неколико примера којима смо недавно више пута сведочили. Скоро сваки протест грађана је од стране представника власти био интерпретиран као својеврсно насиље које је „супротно сваком дијалогу“. Радници сваки пут бивају вешто позивани за чувени преговарачки сто који им се представља као једино спасоносно решење за њих. За преговарачким столом је потом дозвољено изабрати било шта, што је у складу са избором који им је већ поставила јача страна. Иако би дијалог и ова неједнакост међу странама требало бити регулисан законским оквиром, чак је и тај принцип код нас у неким случајевима бивао гажен. Представници радника Фијата су тако за преговарачким столом, између осталог, изабрали да се одрекну свог Уставом загарантованог права на штрајк док су представници Владе овај договор оценили као позитиван.
Пошто од сваке јаче стране увек има нека још јача, тако ни наши представници власти за преговарачким столовима нису увек у позицији доминације, па чак ни једнакости. Наводно је наша самостална одлука била да о разним унутрашњим питањима улазимо у дијалог пре свега са разним представницима, разних страних организација. Стога је наша независност овог времена када се са ММФ „договарамо“ колико треба уштедети на нашим платама и пензијама а са Европском унијом како треба да изгледамо да бар мало заличимо на њих. Дакле, потпуно смо слободни и независни да схватимо да у периоду живота када нисмо ни знали за речи „стратешки инвеститор“ или ММФ, ми заправо нисмо знали ништа и бићемо беспомоћни уколико неко други не дође и не покаже нам како треба.
Наша држава је тако у глобалном систему на самој периферији битности, баш као што су и радници у њој. Чињеница да немамо много утицаја у међународној политици није баш нешто што ће наши политичари признати, стога ће то вешто прикрити изјавама да смо такозвани „лидери региона“. Међутим, пошто ни државе у региону нису много значајније од нас, бити најбољи међу најгорима не треба превише да нас радује.
У том региону је тренутно актуелан наш дијалог са Приштином о питању КиМ. Председник наше државе је недавно позвао супротну страну на овај чувени дијалог. Питања су разна и непрестано се спекулише да ли ће Вучић потписати оно што Николић није смео, као и да ли овај дијалог има већ унапред исцениран исход који је одредила нека трећа, јача страна.
Све у свему, једно је бар јасно - мишљење народа никога неће интересовати. Јер да хоће, неко би се сетио да је још ’98. народ на референдумско питање „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?” одговорио великом већином од 94,73% са „Не“. Убрзо након тога су уследиле санкције.
Коришћење ове методе је често, како у међународној, тако и у унутрашњој политици. Дијалози се успостављају међу различитим државама, али исто тако и у оквиру једне државе између различитих страна, по питању разних тема. Најмање две стране могу чинити један дијалог, и у неком идеалном свету те стране би требало бити једнако третиране. Тај једнак третман претпоставља давање једнаког значаја аргументима различитих страна, без обзира на њихов положај. Нажалост, не живимо у идеалном свету па је неједнакост огромна на различитим нивоима, а скоро сваки дијалог сведен на монолог стране која је доминантнија.
Да слабији у дијалогу углавном морају да се потчине вољи јачих, за почетак потврђује неколико примера којима смо недавно више пута сведочили. Скоро сваки протест грађана је од стране представника власти био интерпретиран као својеврсно насиље које је „супротно сваком дијалогу“. Радници сваки пут бивају вешто позивани за чувени преговарачки сто који им се представља као једино спасоносно решење за њих. За преговарачким столом је потом дозвољено изабрати било шта, што је у складу са избором који им је већ поставила јача страна. Иако би дијалог и ова неједнакост међу странама требало бити регулисан законским оквиром, чак је и тај принцип код нас у неким случајевима бивао гажен. Представници радника Фијата су тако за преговарачким столом, између осталог, изабрали да се одрекну свог Уставом загарантованог права на штрајк док су представници Владе овај договор оценили као позитиван.
Пошто од сваке јаче стране увек има нека још јача, тако ни наши представници власти за преговарачким столовима нису увек у позицији доминације, па чак ни једнакости. Наводно је наша самостална одлука била да о разним унутрашњим питањима улазимо у дијалог пре свега са разним представницима, разних страних организација. Стога је наша независност овог времена када се са ММФ „договарамо“ колико треба уштедети на нашим платама и пензијама а са Европском унијом како треба да изгледамо да бар мало заличимо на њих. Дакле, потпуно смо слободни и независни да схватимо да у периоду живота када нисмо ни знали за речи „стратешки инвеститор“ или ММФ, ми заправо нисмо знали ништа и бићемо беспомоћни уколико неко други не дође и не покаже нам како треба.
Наша држава је тако у глобалном систему на самој периферији битности, баш као што су и радници у њој. Чињеница да немамо много утицаја у међународној политици није баш нешто што ће наши политичари признати, стога ће то вешто прикрити изјавама да смо такозвани „лидери региона“. Међутим, пошто ни државе у региону нису много значајније од нас, бити најбољи међу најгорима не треба превише да нас радује.
У том региону је тренутно актуелан наш дијалог са Приштином о питању КиМ. Председник наше државе је недавно позвао супротну страну на овај чувени дијалог. Питања су разна и непрестано се спекулише да ли ће Вучић потписати оно што Николић није смео, као и да ли овај дијалог има већ унапред исцениран исход који је одредила нека трећа, јача страна.
Све у свему, једно је бар јасно - мишљење народа никога неће интересовати. Јер да хоће, неко би се сетио да је још ’98. народ на референдумско питање „Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?” одговорио великом већином од 94,73% са „Не“. Убрзо након тога су уследиле санкције.
Катарина Антонић
Најновији број
25. април 2024.
