ПУТ НАМЕТНУ, АЛИ СРЕЋУ БИРАМО САМИ

Најбоље приче уме да напише живот, неке догађаје које највећи генијалци писане речи нису кадри осмислити, реалност наслика шокантно прецизно. Тај неописиви драматург не хаје за године, већ склапа чин по чин онако како налажу правила чудесног. У овој причи, скици једног живота, протагониста је био дечак, у ствари мало старија беба, трогодишњи Срба Туфегџић. Несвестан свега одиграо је маестралну главну улогу. Поуку је тражио у препричавањима других, носећи благи жал због свега и свих, али истовремено осећајући бит љубави јаче од мржње, проклетог рата и играрија сурових моћника.
СТУПАЊЕ НА ПОЗОРНИЦУ ЗЛА
Почетком 40-их година на овим просторима плач и јаук чешће су парали ваздух од ветра, а уместо језика комуницирала је муниција. Такви то беху дани да ниједна радост није могла бити ништа више од тренутка у константној патњи. Војислав Туфегџић капетан Југословенске војске у отаџбини (ЈВО) добио је задатак да из своје Мачве крене пут Босне како би бранио становништво од напада усташа. Краљевина под окупацијом нацистичког зла није могла бити сигурно окружење за његову супругу Драгославу Цану. У већ поодмаклој трудноћи, заједно су кренули ка шумама и планинама данас суседне земље. На том путу, негде у близини Љубовије, дошао је тренутак да се чује плач који мами осмех. Први ваздух удахнуо је Србољуб Срба Туфегџић, прве ратне 1941. године.
- То је село Савковићи код Љубовије, баш недавно сам ишао да погледам кућу где сам рођен. Био је то први дан путешествија кроз Србију и Босну. Три године смо се заједно кретали, подносили, делили зло и тек по неко добро, није га било много. Мајка ме је неговала, трудила се да не осетим зло које ме окруживало – почиње причу чика Срба.
Можда грех човечанства достигне врхунац и ратни вихор буде небеска казна, а можда сурова судбина на пиједестал одлучивања постави погрешне креатуре. Све људе прекрије тама рата, зло се шири не остављајући ниједан каменчић животног мозаика недирнут. Убијање као да не беше довољно, до Балканских гудура дојахала је апокалиптична болест носећи копље тифуса.
- Не знам да ли је у питању био трбушни или пегави тифус, није ни важно. Моја мајка као готово свршен студент медицине бринула је о војницима. Нажалост та пошаст није заобишла њу и мене. Једини лек био је пеницилин, а у временима несташице свега, њега није било ни приближно довољно. Имала је две дозе и знала је да, уколико и мени и себи да по једну, можемо преживети, но нема гаранције, док би две дозе мени биле сигуран спас. Наравно да је срце мајке изабрало другу опцију. Њој је било неопходно да преживи ноћ, али болест је била јача.
Шта је још једна жртва у рату, шта је још једна бол? Сурови вихор безумља вукао је и даље. Већ неколико дана касније дошло је време за покрет преко набујале реке Босне.
- Очев курир све време био је уз мене и мајку, а после те ноћи добио је задужење да ме пренесе. С три године се нисам могао ничега сећати, те све мемоаре дугујем њему који ме је посећивао и после рата. Нису ми саопштили да је мајка умрла, већ су ме убеђивали да ће доћи, само мало касније – присећа се Србољуб Срба Туфегџић.
ДЕТЕ ПО ИДЕОЛОГИЈИ
Како је отац био на ратном положају, а мајка Цане више није било, увек би неки војник имао задатак да брине о најмлађем члану. Дошло је време борбе. Нема компликоване ситуације која на брдовитом Балкану не може додатно да се искомпликује, те је тог дана дошло до окршаја више војски, тешко је и побројати стране. Пред најжешће сукобе војник, тог тренутка задужен за Србу, одсекао је део пртене торбе, написао: Србољуб Туфегџић, од оца Војислава из села Штитар у Мачви.
- Ту, ајде да кажемо, идентификациону плочицу ставио ми је око врата, прекрио ме грањем и рекао ми да се не мрдам и не проговарам ма шта да се дешава. Не знам шта се десило са њим, нико не зна ни колико сам био сакривен, но мој јецај чули су Партизани. Прочитали су ко сам, знали чији сам, али нису желели да ме оставе.
Нисмо бирали рат, неки тамо су спајали и раздвајали снаге, чинили нас савезницима и душманима, али зар има оправдања не бити човек упркос свему? Нема силе довољно јаке да у уплаканом детету, невиних очију види непријатеља. Војник у рату је саборац или противник, али дете је увек испит колико смо заиста људи, а колико само човеколико биолошко обличје. Једна комесарка Народно ослободилачког покрета (НОП) задужена је да негује дете док не дођу у близину Штитара.
- Био је то већ сам крај рата на овим просторима, али борбе су биле интензивне. Заједно са тим одредом пролазио сам све, чак у шали кажем да сам првоборац без пензије. Требало је месец дана да они стигну до села. Јако сам се везао за ту жену и када смо стигли, она ми је била ближа од баке и деке, нисам хтео да се одвајам од ње. Наравно, није могла да остане уз мене, те је ту ноћ легла са мном и сачекала да заспим, а потом отишла. Не знам њено име и живот цео жалим за тим. Волео бих да сам могао још једном причати са њом, захвалити јој се, а питање да ли је она дочекала крај рата. Била је племенита, пожртвована за дете које је тек упознала, сигурно би и она хтела мене посетити у миру – помало сетно се присећа наш јунак.
Мајку је изгубио у рату, “ратови у миру” однели су му оца и тек постајући свестан света око себе, његово окружење постајало је празнина без родитељске љубави. Мајчини родитељи, Шапчани, Баирци, остали без ћерке и сина који је рат провео у заробљеништву, позвали су Србу да се пресели код њих, да буде извор радости и животне енергије њима који су изгубили све.
РАТОВИ У МИРУ
- Обе породице су претрпеле незапамћене трагедије, али су се бака и дека трудили да се то што мање осети. Памтим да бака у Штитару није сузу пустила док је сахрањивала остатке синова, али је сваки наредни дан одлазила у оближњу шуму и јаукала за “својим очима”. У Шапцу сам се јако везао за деду, мислим да сам га волео више него било кога – наставља чика Срба.
Породично име било је озбиљан терет у детињству и младалачким данима обележеним трчањем за крпењачом. Далеко од политике, историјских превирања, светских играрија, снови нашег Србољуба почивали су на фудбалским стадионима. Није снио исправљање неправди, није маштао о одговорима на питања ратних година, сањао је једино да порази противничку одбрану, а лоптом у мрежи примора ривала на капитулацију. Ипак, још једном живот је имао другачије планове.
- Летње распусте проводио сам у Београду, баш близу стадиона. Приметили су ме како играм на пољани, те 1955. године, људи из Црвене Звезде и позвали ме да тренирам у њиховом подмлатку. Требало је да наступим крајем августа у утакмици против Партизана. Чекао сам тај дан, почесто уверавајући себе да не сањам. Међутим, неколико дана пре меча стрина је дошла и објаснила ми да морамо кренути кући због школске године. Плакао сам, не схватајући да ме најгоре сузе тек очекују у Шапцу.
Као највећа авет, чекала га је, на старој аутобуској станици, вест о смрти деда Живојина. Иако га живот није од почетка мазио, најтежу бол осетио је гледајући посмртну поворку у част вољеног деке.
- Касније сам сазнао да његова смрт није била природна и изненада, здрав и јак није могао тек тако нестати. Умро је од сепсе, пукао му је чир, а то је проузроковао један ударац. Вероватно се никада нисам опоравио од његове смрти. Некако сам завршио основну школу, Економску, увек сећајући се деке. Непуних десет година после њега умрла је и бака и ја сам остао буквално сам са 23 године – појашњава Туфегџић.
Људи су га ипак волели, трудио се да бол чува у себи, покушавајући да буде срећан и тражи нешто добро у младим годинама. Играо је у “Радничком”, требало да пређе у “Мачву”. Спорт је био та радост.
ТЕШКА “ЗЕМЉА ОБЕЋАНА”
- Знао сам да имам ујака у Тенесију, знао сам да су га родитељи још пре рата замолили да ме прихвати као своје дете ако се њима нешто деси. Презиме ме је овде успоравало, наилазио сам на многе “ноге” у трку свог живота, схватио сам да је судбина “преко баре”. Ипак, требало је времена, морао сам да завршим средњу школу, да одслужим војску, средстава за студије није било, те сам се запослио, оженио, добио и дете када је стигло гарантно писмо.
Хтео је са породицом да оде у “обећану земљу”, но сенка на плућима супруге онемогућила је њу и дете да путују. Отпутовао је како би припремио све за долазак најближих. Чекао га је ујак Драган, некадашњи потпоручник војске Краљевине Југославије. Рат је дочекао у Книну, а после заробљавања пребачен је у Аустрију. Ту је упознао жену Гертруду и више се није враћао кући, већ су заједно отишли у Америку 1955.
- Још његова мајка је о њему причала са дозом резерве наговештавајући да је реч о тешком човеку. Продао сам стару кућу на Баиру, понео новац за ујака, отприлике 3.000 долара. Чим сам дошао, одмах ме је запослио, а од 200 долара месечне плате, узимао ми је 110 за трошкове. Видео сам да му не прија што сам тамо, имао сам 24 године, а он се понашао као према детету, ограничавао ми је све и просто се нисмо слагали.
За разлику од мајчиног брата, колеге на послу су га прихватиле невероватно, од првог дана. Постали су му пријатељи, бринули се о њему, а знали су Драгана још боље и неретко га саветовали да размисли о пресељају у свој стан.
- На крају сам предузео за тај корак, када сам видео да не може даље. Колега, Мађар пореклом, помогао ми је да нађем стан. Одлучио сам да се преселим једне суботе. Тајно сам се спаковао у петак, ока нисам склопио те ноћи и ујутру сам кренуо, но уместо планираног поздрава, ујка који је све сазнао, сачекао ме је увредљивим речима и реченицом: “Иди и не враћај се више никада”.
- Не брините ујаче и ово до сада је било превише – последње је пред пресељај што је Срба изговорио, наизглед одлучно, али кроз сузе. Знао је да ће живот градити у САД, нови почетак омогућио му је позив ујака кога је много волео, а бол што је њихов однос у стварности био толико другачији од замишљеног у сновима момка са Баира, кидала је Србину душу још дуго.
Уз постојећи посао, запослио се и на бензинској пумпи да ради само ноћну смену. Два прихода омогућила су да се скући до краја, купи намештај и започне самостални живот. Никада није изгубио потпуно контакт са ујаком, али није га ни вратио на бољи ниво.
- Сазнао сам да је писао мојој тадашњој жени, причао лоше о мени. Знам да није било сврхе расправљати преко писама. Сачекао сам да супруга и ћерка дођу и одмах смо отишли код ујака на неколико дана. Дао сам јој прилику да га упозна изблиза. Сама је тражила да се вратимо у наш стан. Успео сам потпуно сам да издржавам породицу, помоћи није било. Било је тренутака када је у мени све врило због тога, али сада, са ове дистанце поносан сам што сам успео сам, упркос свему – закључује Срба.
Живот га је касније водио преко Мичигена, Аризоне до Флориде. Драма започета те зиме 1941. године имала је наставак. Тај живот као да је у једном човеку видео вечну инспирацију за заплете, кулминацију, катарзу. Но, као да су ти догађаји с почетка ове приче, путешествија са две непријатељске војске, где је у свим ужасима био обасипан бригом, изградиле другачију душу у човеку. Није она остала имуна на бол, али је спречавала да се та бол животним играријама претвори у мржњу. Туге и трагедије остале су у њој као стално обележје, али је Србу кроз живот водила љубав и тежња ка добру. Судбина му је наменила тежак пут, али и на њему је било финих одморишта која су “пешачења” чинила лакшим. Успех се може мерити материјалном добити, али права вредност остаје када имате много места која осећате својим домом и пријатеље који Вам се радују на било којој страни света.