КО ЈЕ ШАПЧАНИН,
АКО НИЈЕ ШАБАЧКИ ЗЕТ?
АКО НИЈЕ ШАБАЧКИ ЗЕТ?
ТРИ ЖИВОТА ЗОРАНА КЉАЈИЋА
“Човек је мазга, свашта може да издржи”, почиње своју причу новинар Зоран Кљајић, човек који је два пута градио живот из пепела. Осамдесетих је радио на Омладинском програму Радио-Сарајева, где га је затекао рат. Када је избегао у Србију, у Шапцу је радио сезонске послове, али је “ускочио као риба у воду”, када је отворен Радио-Виком, станица која је била изузетно слушана деведесетих година. Убрзо по доласку, постао је главни и одговорни уредник. У Шапцу је срео своју судбину, Драгу, оженио се и добио сина Александра. Када је, пре скоро две деценије, са породицом отишао у Канаду, ни тамо није одустао од новинарства. Није могао. “То је проклетство”, каже, “вирус за који не знаш како га добијеш, али кад се инфицираш њиме, остаје ти за цео живот”.
Рођен је 1966. године у Градачцу, босанском градићу близу хрватске границе. По завршетку средње школе, обрео се у Сарајеву, где је намеравао да студира глуму. Први покушај је био неуспешан.
- Страховито сам се провалио, било је катастрофално... Лоше сам спремио Хасанагиницу, а у жирију су биле легенде сарајевског глумишта, попут Боре Степановића и Миралема Зупчевића. Када сам завршио монолог, сећам се да је Бора изашао и упитао ме: “Јесте ли Ви ово озбиљно мислили, или сте нас зезали?” Рекао сам му да сам био озбиљан. “Да ове године примамо комичаре, свакако бисте прошли пријемни”.
Наредне године, Кљаја, како га зову пријатељи, поново је полагао пријемни испит на Академији сценских уметности. Тада је уписао глуму у класи Боре Степановића, али је, већ после прве године, схватио да то није за њега и, што је веома ретко у тој бранши – напустио. Пронашао је свој пут када се обрео на сарајевком радију 202, а касније, када је отворен Омладински програм Радио-Сарајева, у потпуности се посветио новинарству. Вирус, пре свега радијски (тај је најгори), нашао је своју мету.
- То је било френетично. Радили смо на на радију који је био слушан, могли смо да подигнемо масе. Сећам се да смо једном ишли уживо: “Ко је против рата, нека избаци бели чаршаф кроз прозор”. Док се та емисија емитовала, у једном тренутку, Сарајево се забелило од чаршава. То више није могуће ни у Србији, ни у Канади, нигде. Променила су се времена. Био сам шокиран касније, када сам схватио да је важнија песма коју ћу пустити на радију од онога што ћу рећи.
У Сарајеву је остао до избијања нашег несрећног рата. Зар има срећних?
- Они који су учествовали у свему томе, знали су да ће доћи до распада. Ми, веровали или не, нисмо имали појма. За нас је рат дошао преко ноћи. Једно вече смо седели у кафићу, а сутрадан је град био блокиран, посвуда су били неки маскирани људи у униформама, са оружјем у рукама.
Шабачки период
Почели су стихијски да одлазе, како се ко снашао. Нису носили драгоцености, јер су мислили да ће се вратити кући, кад лудило прође. Зоран је, са родитељима и сестром, дошао у Шабац, код рођака. Носили су по мали кофер, углавном са прибором за личну хигијену. Живели су у једној просторији и радили сезонске послове.
- Брао сам малине у Скупљену, а годину дана пре тога, извештавао сам за ББЦ Њорд из Бразила. Био је то професионални суноврат. Радио сам шта сам стигао, нисам могао да бирам. Једном приликом, када сам разносио пиће до Богатића, чуо сам на радију (који сам увек слушао) да се отвара нова радио станица и да траже новинаре сараднике. Одмах сам окренуо ауто, отишао у хотел “Слободу” и тамо упознао власника, Винка Перића.
Виком радија се сећа као новог изазова, периода када је, кренувши од нуле, морао поново да се доказује. Убрзо је постао главни и одговорни уредник, мада, то ни изблиза није било као некад.
- У тим, деведесетим годинама, били смо омеђени у информативном и професионалном смислу. Али, дружење је било фантастично, што је за мене, са искуством кроз које сам пролазио, било лековито. У једном периоду, у Викому се затекла густо концетрисана екипа талената, тада и никад више. Без обзира да ли то више ико у Шапцу памти, нама је било важно.
Виком причу засигурно памте актери, чак и они који су доживели љубавне бродоломе. Кљаја није један од њих. Своју садашњу и једину супругу упозано је на том радију. У срећном је браку, иако први сусрет са Драгом није обећавао.
- С обзиром да сам био веома дисциплинован, инсистирао сам да се поштују сва правила редакције. Строго је био забрањен улазак у студио. У једном тренутку, усред емисије, једна девојка је улетела у студио и није излазила. Ушао сам и затекао водитељку како разговара са својом другарицом. Био сам у афекту и издерао се на обе са великим жаром, због чега сам касније зажалио, па сам покушао да исправим грешку. Тражио сам ту девојку, безуспешно покушавао да нађем њен број телефона да јој се извиним, а кад сам коначно успео, она је бежала од мене к’о ђаво од крста.
Ипак, Драга не само да му је опростила, него се заљубила и удала за њега. Наредне године су добили сина. Када је Александар имао пет месеци, Кљајици су одлучили да оду у Канаду. Живот је почињао из почетка. Поново.
Грубо буђење
- Моја сеста, која је, са супругом, отишла пар година раније, позвала нас је да дођемо. Размишљао сам шта да радим, није то била лака одлука, али нисам желео да се читав живот кајем што нисам покушао. Стихијски смо спаковали ствари и отишли, што је била велика грешка. Нисмо добро знали језик, нисмо проверили где идемо и шта ћемо да радимо. Иначе, у Србији нисмо били угрожени, ја сам радио на радију, Драга као правник, имали смо стан, који смо купили када сам успео да продам очевину у Босни. Данас сигурно не бих ишао тако, грлом у јагоде, дебело бих размислио.
У Виндзору их је сачекала реалност. Драга је диплому Правног факултета могла да окаци на зид, јер је канадски правосудни систем потпуно другачији од европског. Зоран је слао свој ЦВ свим локалним радио станицама, али нико га није позвао на разговор. Радили су разне послове да би преживели. Нису баш били на ивици глади, али им је требало десет година да стану на ноге, и материјално и ментално. Носталгија је немилосрдно ударала. До Ђинђићевог убиства, кофери су им били спаковани за повратак у Србију.
- Чим смо дошли, схватили смо да смо погрешили, али нисмо имали пара да се вратимо кући. Било је то грубо буђење, губитак илузија које смо одгајили гледајући погрешне америчке филмове.
На питање да ли би са овом памећу отишао пре двадесет година у Канаду, Зоран каже: “Можда, али другачије”.
- Боље бих се припремио, испланирао, можда бих отишао у друго место, на пример у Торонто. Виндзор је индустријски центар. Ипак, не могу рећи да ми је жао, обоје имамо своје животе, дете нам студира, говори три језика, има српско и канадско држављанство и могућност да буде грађанин света. Само од њега зависи да ли ће успети. Ја то, нажалост, нисам имао. У зениту новинарске каријере, доживео сам рат и све се срушило.
Једном новинар, увек новинар
Пре седам година, на локалној радио станици, која је викендом уступала простор различитим етничким групацијама, почео је води емисију “Србија недељом”. Иако је радио волонтерски, био је одушевљен, свој на своме. Лако је обновио старе контакте са колегама из Србије и бивше Југославије и правио ексклузивне интервјуе. У емисији информативно-културног садржаја, недељом од четири до пет поподне, продефиловала су имена попут Новака Ђоковића, Емира Кустурице, Влатка Стефанског, Горана Бреговића, Хашима Тачија, Момира Булатовића... Око четири стотине гостију.
- Сама чињеница да их неки лудак зове из Канаде, њима је била интересантна. Када је, пар година касније, једна канадска радио станица оснивала редакцију, отишао сам на аудицију и прошао. Било им је егзотично што један, како су рекли, новинарски ветеран, жели да сарађује са њима. Добио сам одрешене руке да уређујем једночасовну емисију на енглеском језику. Редакцију сам формирао у склопу виндзорског факултета, који има фантастичну катедру за новинарство, једну од најбољих у Канади. Студенти су били одушевљени чињеницом да имају могућност да практично примењују оно сто науче.
Виндсор Хроницал је врло брзо постала слушана и, у одређеним круговима, популарна емисија. Кијевске демонстрације су ишле уживо у канадски етар, захваљујући неколицини дописника који су бесплатно извештавали за радио у Виндзору. Годину и по дана, колико је трајала украјинска трагедија, сваког петка се један од њих оглашавао.
- Једном недељно смо пратили сваки важан догађај на светском нивоу. То је био професионални ангажман, мада сам још увек радио волонтерски емисију “Србија недељом”, која је преименована у “Глас Србије”. Никад нисам напустио компанију у којој сам почео да радим, она ми је плаћала рачуне. Међутим, своје слободне време сам проводио јурећи кореспонденте у Токију, или Непалу, пратећи мигрантску кризу у Швајцарској, или одвајање Глазгова од Енглеске… Моја породица је поднела невероватан терет због мојих афинитета и сујете, дете је одрастало без мене… То је годинама трајало.
Осамнаест дописника из света, врхунских новинара, бесплатно су радили за Виндсор Хроницал. Један од њих је Гидеон Леви, добитник Пулицерове награде, кога је Ноам Чомски назвао Мојсијем израелског новинарства. За време конфликта између Израела и Газе, уживо се јављао у студио. Ипак, после четири године, локална радио станица није могла финансијски да издржи тај пројекат. Ни Зоран више није могао сам, јер су студенти долазили и одлазили, додуше са сјајним утисцима, али даље, у Њујорк, или Торонто. Сазрело је време за промену.
- Алеџандар медиа је прва онлајн агенција која дистрибуира важне вести на локалном нивоу. Свима који су улоговани на нашу мрежу пружамо бесплатне фотографије и видео записе о културним, хуматитарним и црквеним догађајима. Такође, организујемо позоришне представе и филмске пројекције. У Виндзор, у ком живи око 12.000 Срба, довели смо Секу Саблић, Феђу Стојановића, Неду Арнерић, Слободу Мићаловић, Игора Ђорђевића...
У Канади, живећи трећи живот, Зоран је успео да сачув дух и стару добру ведрину “раје”. Али, за четврти почетак, каже, нема времена.
- Чекам пензију (смех).
РАТНО ЛУДИЛО
Кад сам избегао у Србију, добар део времена сам живео без икаквих докумената, јер су пасоши и личне карте проглашени неважећим. Требало је пријавити боравак као војно способно лице, што је било високо ризично, јер су долазили по избеглице и одводили их на ратиште, “скидали” их на пункту у Шимановцима. Довијали смо се, ишли неким буџацима у Београд да бисмо избегли контроле. У Црној Гори сам пријавио боравак да бих добио документ, без кога нисам могао да остварим никаква права. Ја разумем то време, било је јако тешко свима, али сам изабрао да не учествујем у ратном лудилу и данас мислим да сам донео добру одлуку, јер сви видимо шта је испало од тога и какви су се људи враћали. Рат је званично завршен, али, према многим параметрима, и даље тиња.
Рођен је 1966. године у Градачцу, босанском градићу близу хрватске границе. По завршетку средње школе, обрео се у Сарајеву, где је намеравао да студира глуму. Први покушај је био неуспешан.
- Страховито сам се провалио, било је катастрофално... Лоше сам спремио Хасанагиницу, а у жирију су биле легенде сарајевског глумишта, попут Боре Степановића и Миралема Зупчевића. Када сам завршио монолог, сећам се да је Бора изашао и упитао ме: “Јесте ли Ви ово озбиљно мислили, или сте нас зезали?” Рекао сам му да сам био озбиљан. “Да ове године примамо комичаре, свакако бисте прошли пријемни”.
Наредне године, Кљаја, како га зову пријатељи, поново је полагао пријемни испит на Академији сценских уметности. Тада је уписао глуму у класи Боре Степановића, али је, већ после прве године, схватио да то није за њега и, што је веома ретко у тој бранши – напустио. Пронашао је свој пут када се обрео на сарајевком радију 202, а касније, када је отворен Омладински програм Радио-Сарајева, у потпуности се посветио новинарству. Вирус, пре свега радијски (тај је најгори), нашао је своју мету.
- То је било френетично. Радили смо на на радију који је био слушан, могли смо да подигнемо масе. Сећам се да смо једном ишли уживо: “Ко је против рата, нека избаци бели чаршаф кроз прозор”. Док се та емисија емитовала, у једном тренутку, Сарајево се забелило од чаршава. То више није могуће ни у Србији, ни у Канади, нигде. Променила су се времена. Био сам шокиран касније, када сам схватио да је важнија песма коју ћу пустити на радију од онога што ћу рећи.
У Сарајеву је остао до избијања нашег несрећног рата. Зар има срећних?
- Они који су учествовали у свему томе, знали су да ће доћи до распада. Ми, веровали или не, нисмо имали појма. За нас је рат дошао преко ноћи. Једно вече смо седели у кафићу, а сутрадан је град био блокиран, посвуда су били неки маскирани људи у униформама, са оружјем у рукама.
Шабачки период
Почели су стихијски да одлазе, како се ко снашао. Нису носили драгоцености, јер су мислили да ће се вратити кући, кад лудило прође. Зоран је, са родитељима и сестром, дошао у Шабац, код рођака. Носили су по мали кофер, углавном са прибором за личну хигијену. Живели су у једној просторији и радили сезонске послове.
- Брао сам малине у Скупљену, а годину дана пре тога, извештавао сам за ББЦ Њорд из Бразила. Био је то професионални суноврат. Радио сам шта сам стигао, нисам могао да бирам. Једном приликом, када сам разносио пиће до Богатића, чуо сам на радију (који сам увек слушао) да се отвара нова радио станица и да траже новинаре сараднике. Одмах сам окренуо ауто, отишао у хотел “Слободу” и тамо упознао власника, Винка Перића.
Виком радија се сећа као новог изазова, периода када је, кренувши од нуле, морао поново да се доказује. Убрзо је постао главни и одговорни уредник, мада, то ни изблиза није било као некад.
- У тим, деведесетим годинама, били смо омеђени у информативном и професионалном смислу. Али, дружење је било фантастично, што је за мене, са искуством кроз које сам пролазио, било лековито. У једном периоду, у Викому се затекла густо концетрисана екипа талената, тада и никад више. Без обзира да ли то више ико у Шапцу памти, нама је било важно.
Виком причу засигурно памте актери, чак и они који су доживели љубавне бродоломе. Кљаја није један од њих. Своју садашњу и једину супругу упозано је на том радију. У срећном је браку, иако први сусрет са Драгом није обећавао.
- С обзиром да сам био веома дисциплинован, инсистирао сам да се поштују сва правила редакције. Строго је био забрањен улазак у студио. У једном тренутку, усред емисије, једна девојка је улетела у студио и није излазила. Ушао сам и затекао водитељку како разговара са својом другарицом. Био сам у афекту и издерао се на обе са великим жаром, због чега сам касније зажалио, па сам покушао да исправим грешку. Тражио сам ту девојку, безуспешно покушавао да нађем њен број телефона да јој се извиним, а кад сам коначно успео, она је бежала од мене к’о ђаво од крста.
Ипак, Драга не само да му је опростила, него се заљубила и удала за њега. Наредне године су добили сина. Када је Александар имао пет месеци, Кљајици су одлучили да оду у Канаду. Живот је почињао из почетка. Поново.
Грубо буђење
- Моја сеста, која је, са супругом, отишла пар година раније, позвала нас је да дођемо. Размишљао сам шта да радим, није то била лака одлука, али нисам желео да се читав живот кајем што нисам покушао. Стихијски смо спаковали ствари и отишли, што је била велика грешка. Нисмо добро знали језик, нисмо проверили где идемо и шта ћемо да радимо. Иначе, у Србији нисмо били угрожени, ја сам радио на радију, Драга као правник, имали смо стан, који смо купили када сам успео да продам очевину у Босни. Данас сигурно не бих ишао тако, грлом у јагоде, дебело бих размислио.
У Виндзору их је сачекала реалност. Драга је диплому Правног факултета могла да окаци на зид, јер је канадски правосудни систем потпуно другачији од европског. Зоран је слао свој ЦВ свим локалним радио станицама, али нико га није позвао на разговор. Радили су разне послове да би преживели. Нису баш били на ивици глади, али им је требало десет година да стану на ноге, и материјално и ментално. Носталгија је немилосрдно ударала. До Ђинђићевог убиства, кофери су им били спаковани за повратак у Србију.
- Чим смо дошли, схватили смо да смо погрешили, али нисмо имали пара да се вратимо кући. Било је то грубо буђење, губитак илузија које смо одгајили гледајући погрешне америчке филмове.
На питање да ли би са овом памећу отишао пре двадесет година у Канаду, Зоран каже: “Можда, али другачије”.
- Боље бих се припремио, испланирао, можда бих отишао у друго место, на пример у Торонто. Виндзор је индустријски центар. Ипак, не могу рећи да ми је жао, обоје имамо своје животе, дете нам студира, говори три језика, има српско и канадско држављанство и могућност да буде грађанин света. Само од њега зависи да ли ће успети. Ја то, нажалост, нисам имао. У зениту новинарске каријере, доживео сам рат и све се срушило.
Једном новинар, увек новинар
Пре седам година, на локалној радио станици, која је викендом уступала простор различитим етничким групацијама, почео је води емисију “Србија недељом”. Иако је радио волонтерски, био је одушевљен, свој на своме. Лако је обновио старе контакте са колегама из Србије и бивше Југославије и правио ексклузивне интервјуе. У емисији информативно-културног садржаја, недељом од четири до пет поподне, продефиловала су имена попут Новака Ђоковића, Емира Кустурице, Влатка Стефанског, Горана Бреговића, Хашима Тачија, Момира Булатовића... Око четири стотине гостију.
- Сама чињеница да их неки лудак зове из Канаде, њима је била интересантна. Када је, пар година касније, једна канадска радио станица оснивала редакцију, отишао сам на аудицију и прошао. Било им је егзотично што један, како су рекли, новинарски ветеран, жели да сарађује са њима. Добио сам одрешене руке да уређујем једночасовну емисију на енглеском језику. Редакцију сам формирао у склопу виндзорског факултета, који има фантастичну катедру за новинарство, једну од најбољих у Канади. Студенти су били одушевљени чињеницом да имају могућност да практично примењују оно сто науче.
Виндсор Хроницал је врло брзо постала слушана и, у одређеним круговима, популарна емисија. Кијевске демонстрације су ишле уживо у канадски етар, захваљујући неколицини дописника који су бесплатно извештавали за радио у Виндзору. Годину и по дана, колико је трајала украјинска трагедија, сваког петка се један од њих оглашавао.
- Једном недељно смо пратили сваки важан догађај на светском нивоу. То је био професионални ангажман, мада сам још увек радио волонтерски емисију “Србија недељом”, која је преименована у “Глас Србије”. Никад нисам напустио компанију у којој сам почео да радим, она ми је плаћала рачуне. Међутим, своје слободне време сам проводио јурећи кореспонденте у Токију, или Непалу, пратећи мигрантску кризу у Швајцарској, или одвајање Глазгова од Енглеске… Моја породица је поднела невероватан терет због мојих афинитета и сујете, дете је одрастало без мене… То је годинама трајало.
Осамнаест дописника из света, врхунских новинара, бесплатно су радили за Виндсор Хроницал. Један од њих је Гидеон Леви, добитник Пулицерове награде, кога је Ноам Чомски назвао Мојсијем израелског новинарства. За време конфликта између Израела и Газе, уживо се јављао у студио. Ипак, после четири године, локална радио станица није могла финансијски да издржи тај пројекат. Ни Зоран више није могао сам, јер су студенти долазили и одлазили, додуше са сјајним утисцима, али даље, у Њујорк, или Торонто. Сазрело је време за промену.
- Алеџандар медиа је прва онлајн агенција која дистрибуира важне вести на локалном нивоу. Свима који су улоговани на нашу мрежу пружамо бесплатне фотографије и видео записе о културним, хуматитарним и црквеним догађајима. Такође, организујемо позоришне представе и филмске пројекције. У Виндзор, у ком живи око 12.000 Срба, довели смо Секу Саблић, Феђу Стојановића, Неду Арнерић, Слободу Мићаловић, Игора Ђорђевића...
У Канади, живећи трећи живот, Зоран је успео да сачув дух и стару добру ведрину “раје”. Али, за четврти почетак, каже, нема времена.
- Чекам пензију (смех).
Кад сам избегао у Србију, добар део времена сам живео без икаквих докумената, јер су пасоши и личне карте проглашени неважећим. Требало је пријавити боравак као војно способно лице, што је било високо ризично, јер су долазили по избеглице и одводили их на ратиште, “скидали” их на пункту у Шимановцима. Довијали смо се, ишли неким буџацима у Београд да бисмо избегли контроле. У Црној Гори сам пријавио боравак да бих добио документ, без кога нисам могао да остварим никаква права. Ја разумем то време, било је јако тешко свима, али сам изабрао да не учествујем у ратном лудилу и данас мислим да сам донео добру одлуку, јер сви видимо шта је испало од тога и какви су се људи враћали. Рат је званично завршен, али, према многим параметрима, и даље тиња.
М. Филиповић
Најновији број
25. април 2024.
