ОПСТАЛИ УПРКОС СВЕМУ

Податак да у земљи у којој је преко 80 одсто топонима српског језичког порекла, Срби чине мање од једног процента укупног становништва, најбоље показује какав је положај ове националне заједнице у Републици Албанији био током протеклих деценија, а какав је и данас. И заиста: тешко да у савременој Европи, изузимајући можда такозвану државу Косово и Метохију, постоји државна заједница у којој је положај Срба и институционално и ванинституционално до те мере угрожен да прети да се потпуно асимилирају, као што је то положај Срба у Албанији.
Такав положај Србима у Албанији није наметнут од јуче - они су изложени асимилацији на албанским просторима кроз векове, а нарочито од 1934. године, када је краљ Зогу забранио рад пет школа које су до тада радиле на српском језику. Од тада, преко вишедеценијске комунистичке владавине Енвера Хоџе, па све до данас, није обновљен рад ових школа, а тек од недавно отворени су први курсеви српског језика. Званична државна политика била је да се потпуно избришу трагови о постојању Срба и то се остваривало кроз забрану употребе језика и писма, кроз национално изјашњавање на попису становништва и кроз албанизацију српских имена и презимена. Овај народ, који је вековима насељавао подручје данашње Албаније, рестриктивним мерама државе постепено је албанизован и дошао је на ивицу опстанка. Не зна се чак поуздано ни колико Срба данас у Албанији живи. Званична статистика говори о 10. 000 припадника овог народа, док представници Срба тврде да их има 40. 000.