И ПОСЛЕ ДИНКИЋА ДИНКИЋ

Био је у средњевековној Француској један занимљив ритуал којим је обележаван континуитет власти: када краљ умре, његов први ађунтант излазио је на балкон дворца и са собом водио престолонаследника. Ађутант се светини, која је била окупљена испред дворца, чекајући исход краљеве болести, обраћао следећим речима: „Умро краљ!“. Светина је једногласно одговарала: „Живео краљ!“ и тим речима давала легитимитет новом владару.
Аналогију са поменутим ритуалом тешко је наћи у савременој политичкој пракси, али недавни догађаји у Влади Републике Србије, на известан, додуше карикатуралан начин, подсећају на то заборављено време. Ево и зашто.
Када је у понедељак председник Владе, Мирко Цветковић, изашао пред медије и најавио разрешење министра Млађана Динкића, сваком добронамерном човеку учинило се, у први мах, да је премијер решен да истраје у политици око које је Влада формирана. Они који од те политике одступају - морају да иду, јер Влада, иако је коалициона, не може да пред грађанима наступа са супротстављеним ставовима. Незамисливо је било где у демократском свету да министар критикује премијера и колеге из владе и да и даље остане на својој функцији. То је просто: или премијер смени министра, па бира новог, или ако нема парламентарну већину за такву одлуку - демисионира и враћа мандат. Тада се иде на нове изборе, па „ком опанци, ком обојци!“
Али, врага! Не би Србија била земља са мноштвом политичких и других спецификума и не би Млађан Динкић био лидер који је у своју биографију убележио да је својим политичким заокретима срушио неколико српских влада од 2000-те године до данас, кад би Цветковићева одлука да га смени прошла на уобичајен и светској демократској пракси познат начин. Непредвидиви Динкић показао се још једном као политички играч великог калибра и поручио Цветковићу да, упркос смени, остаје у игри. Остаје и он и његова странка. Обећава да ће наставити истим темпом као и до сада.