ЊЕГОВО ВЕЛИЧАНСТВО ОПАНАК

Опанак је вазда бно огледало човекове, душе. Људи су опанцима заштићпвали своје босе ноге од зиме, блата, тврдог, пута и ужареног песка још у праисторији. Ова најједноставнија обућа је лака, није тесна јер се увек носи број већи због дебелих чарапа, чува здравље и носи се у свако годишње доба. Установљено је да су се опанци правили још у првобитној заједници од непрерађене коже. Најчешће је то била говеђа, јагњећа и од дивље свиње. Готово да се ништа није променило до данашњих дана. Једино се опанци праве изузетно ретко од малог броја мајстора, додуше, са прерађеном кожом од истих животиња као и пре.
Опанак је вековима био симбол већине становништва на земаљској кугли. Њега су назували на ноге они који су обрађивали земљу, а таквих је највише и данас на овом свету. Једино све мање има опанака. „Погосподио“ се народ на свету, уместо у опанцима хода у сасвим другој обући, неприкладној, некомотној и недоличној за послове који су се у опанцима обављали. Као да се човек почео стидети опанака на ногама. У смислу традиције приче о опанку сви се поносе безрезервно. Ех, шта ти је само српски опанак! Ко да нико није носио опанке осим Срба. Нема тог народа који није носио или сада носи опанке. Никакво фолклорно друштво не можете замислити без било каквих опанака. У њима се лако игра, пева, скаче, а сећају на стара добра времена. У опанцима се пред краља и цара излазило, ишло се у рат и госте, саборовало, славило, свадбовало, орало, косило и у свакој прилици ходало. У овом делу Европе као да су Срби највише везани за опанак. Ратовали су у два светска, рата у опанцима. И победили можда је ту тајна љубави према опанку, али, само да се о њему збори, а не и у њему ходи. Данас су друга времена. Обично се ретко корача у здравим кожним ципелама а све чешће се иде у “˜“™болесним“ гуменим и скајаним патикама. Но вратимо се опанку и његовом величанству.