ШАБАЧКЕ ПРИЧЕ - БАНЕ ЈАНКОВИЋ
КРОЗ ВРАТА КАМИЧКА
О Шапцу и Шапчанима, његовим улицама и институцијама, прошлости и садашњости, кафанама и боемима, корзоу и игранкама, Дудари и Сави, фудбалу и рукомету... причају људи који су део своје душе уградили у мозаик калдрме ове вароши ( 6 )
„Пажња, пажња! Аутобус за Купиново, са поласком у четри и тридесет, постављен је на перон број два. Моле се путници да заузму своја места. Понављам...“ И опет исто, сећа се Бане, а путника један или ниједан. Громогласно саопштење, јачине сирена које најављују ваздушни напад, будило је народ с почетка Камичка, свако јутро.
Тако како су му почињали младалачки дани, почиње и једна од многобројних прича незаборава којима је описао стари Шабац, прилике и неприлике у њему, словима насликао варош и варошане а највише Камичак. Кроз тај прозор на Камичку, гледао свет па тако и назвао једну књигу, а кроз врата на Камичку одлазио у свет али се Шапцу и Камичку увек враћао, па тим вратима посветио другу збирку записа. А они почињу давних дана, његових наравно, још у дечачкој игри крај прашњаве калдрме где је била у Шапцу највећа рупа за кликере. И у причи и у тексту саговорнику и читаоцу објашњава сву важност те појаве на Камичку где је „пола града долазило да се надмеће у вештини или гумењацима, челиканцима, стакленцима или пак американцима који су имали и највећу вредност приликом гађања на обично или француски“. И ту, на Аутобуској, када се возила и путници разиђу, импровизовали су млади Камичани фудбалски терен на коме, додуше, калдрма није била погодна за „ гумене Борово лопте кришкаре“, које су одскакале више од играчке вештине.
Тако како су му почињали младалачки дани, почиње и једна од многобројних прича незаборава којима је описао стари Шабац, прилике и неприлике у њему, словима насликао варош и варошане а највише Камичак. Кроз тај прозор на Камичку, гледао свет па тако и назвао једну књигу, а кроз врата на Камичку одлазио у свет али се Шапцу и Камичку увек враћао, па тим вратима посветио другу збирку записа. А они почињу давних дана, његових наравно, још у дечачкој игри крај прашњаве калдрме где је била у Шапцу највећа рупа за кликере. И у причи и у тексту саговорнику и читаоцу објашњава сву важност те појаве на Камичку где је „пола града долазило да се надмеће у вештини или гумењацима, челиканцима, стакленцима или пак американцима који су имали и највећу вредност приликом гађања на обично или француски“. И ту, на Аутобуској, када се возила и путници разиђу, импровизовали су млади Камичани фудбалски терен на коме, додуше, калдрма није била погодна за „ гумене Борово лопте кришкаре“, које су одскакале више од играчке вештине.
Најновији број
25. април 2024.
