КАКАВ ЋЕ ПОЛОЖАЈ ИМАТИ ШАБАЦ И МАЧВАНСКИ ОКРУГ У БУДУЋОЈ РЕГИОНАЛИЗАЦИЈИ СРБИЈЕ
ШАБАЦ - РЕГИОНАЛНИ ЦЕНТАР ИЛИ ПРОВИНЦИЈА?
Ко актуелизује питање регионалне поделе Србије? Какви су мотиви, циљеви и аргументи регионализације? Улога јавности - стручне, економске, политичке и културне у дефинисању питања регионализације. Како понуђена решења виде место
Шапца и Мачванског округа у регионалној организацији Србије
Учестале приче о потреби брзе регионализације Србије, које су протеклих недеља, готово заглушиле све домаће медије, мало су „спласле“ ових дана због најављене реконструкције Владе. Тренутно је постало важније расправљати о томе који ће министар отићи, а ко ће доћи на његово место, него анализирати да ли ће будућа регионализација Србије довести до њеног бржег и равномернијег развоја, или до дезинтеграције и цепања на супротстављене регије. У сваком случају, формирање новог Цветковићевог кабинета биће завршено у наредним данима, а посао преуређења Србије и обезбеђивање државних инструмената који ће омогућити бржи и равномернији развој свих њених делова - остаје задатак који ће држава у најскорије време морати решити.
Питање регионализације није само питање европских интеграција Србије и потреба да се и у овој области остваре утврђени стандарди. „Развлашћивање“ државе и преношење њених надлежности на ниже органе власти, постаје потреба овог доба, како би се она, као сервис, више приближила грађанима и била ефикаснија. То постаје имератив, због чињенице да миграциони процеси прете да се становништво и буквално пресели у Београд и још неколико већих центара. Податак да се у Београд годишње досели између 30 и 40 хиљада људи, а да, са друге стране, у исто време опусте десетине српских села и вароши, алармантно указује на потребу да држава предузме кораке како би се овај процес зауставио. Држава, дакле, треба да обезбеди перспективе људима да остану да живе тамо где су и до сада живели. Зато је њено „приближавање“ грађанима, односно равномеран регионални развој, једини разуман одговор на погубну тенденцију умирања унутрашњости Србије.
Учестале приче о потреби брзе регионализације Србије, које су протеклих недеља, готово заглушиле све домаће медије, мало су „спласле“ ових дана због најављене реконструкције Владе. Тренутно је постало важније расправљати о томе који ће министар отићи, а ко ће доћи на његово место, него анализирати да ли ће будућа регионализација Србије довести до њеног бржег и равномернијег развоја, или до дезинтеграције и цепања на супротстављене регије. У сваком случају, формирање новог Цветковићевог кабинета биће завршено у наредним данима, а посао преуређења Србије и обезбеђивање државних инструмената који ће омогућити бржи и равномернији развој свих њених делова - остаје задатак који ће држава у најскорије време морати решити.
Питање регионализације није само питање европских интеграција Србије и потреба да се и у овој области остваре утврђени стандарди. „Развлашћивање“ државе и преношење њених надлежности на ниже органе власти, постаје потреба овог доба, како би се она, као сервис, више приближила грађанима и била ефикаснија. То постаје имератив, због чињенице да миграциони процеси прете да се становништво и буквално пресели у Београд и још неколико већих центара. Податак да се у Београд годишње досели између 30 и 40 хиљада људи, а да, са друге стране, у исто време опусте десетине српских села и вароши, алармантно указује на потребу да држава предузме кораке како би се овај процес зауставио. Држава, дакле, треба да обезбеди перспективе људима да остану да живе тамо где су и до сада живели. Зато је њено „приближавање“ грађанима, односно равномеран регионални развој, једини разуман одговор на погубну тенденцију умирања унутрашњости Србије.
Најновији број
25. април 2024.
