КРАЉИЦА ПРОСЈАКА

Савијена као гудало, непрестано је трапаво газила средином градске улице. Главом разгртала саобраћајну слободу, телом и душом изазивала судбину.
Возила је заобилазила са обе стране. Лимузине тик покрај ње, теретна у великом луку, а нервозни возачи стискали сирене, негодовали, псовали, довикивали: „Хеј, луда, изгубићеш главу. Зговнаће те неко, жено глупа!“
На опомене није се освртала. Негодовање, псовке, вику и сирене није слушала. Газила средином улице. Главом крчила простор испред себе, босим ногама шљапкала по мокром, или нечујно ишла по сувом асфалту. Свет око себе, на тротоарима, пешачким прелазима, испред излога, није примећивала. Нико је није интересовао. И никоме није била потребна. Осим у време избора. Тада је сви својатали, доносили поклоне и, тражили глас. Он свима био драгоцен, вредан најмање колико и глас председника месне заједнице, општине, државе. Њен глас могао да буде одлучујући! Онај који половини даје предност, а председничком кандидату победу!
Остарила и немоћна, само прстима очешљана, у изношеној блузи од најјефтинијег платна и топлој, мркој сукњи, лети и зими, гурала у живот. Као да су векови испред ње.
Била је то Марлена. Некрунисана краљица свих просјака света. Амбасадор сиромашних, немоћних, незаштићених, незбринутих, заборављених, препуштених личној судбини. Такву смо је знали годинама. Деценијама.
Ретко се ко са њом шалио. Најчешће су је сви заобилазили, препуштајући је њеном свету. Само су привилеговани, као талентиовани фудбалер и сликар Стеван Баирац, звани Пурца и још понеки, могли, смели и знали да проникну у њене тајне. Ако их је имала.
Њен свет су били сви. И нико. Никада није виђена у кафани да је за столом појела гулаш или шкембиће, чорбаст пасуљ или пребранац, коленице или карађорђеву шницлу.У продавницу је улазила да купи векну хлеба, јогурт или литар млека. Или да хрпу добијеног ситниша размени у крупније, папирнате новчанице.
Марлена, прехладићеш се, упозоравали старији грађани. Младићи и девојке, чекајући аутобус, дивили се њеном здрављу.А она притрчавала једним и другим, говорила: „Дај ми динар!“ И пружала храпави длан сличан испуцалом ђону каљавих ципела. Ко год није дао, није се љутила. Није проклињала.