ПРАВО КАО ИНСТРУМЕНТ ВЛАСТИ

Када се говори о односу права и политике, свакако се може констатовати да је тај однос сложен, противречан и контрадикторан. Контрадикторност се манифестује у чињеници да је право са једне стране израз политичке воље, а са друге стране најважнији чинилац ограничавања те исте власти која ју је и створила. Академик Војислав Становчић, уважени професор писца ових редова, у свом недавно објављеном капиталном делу “ Политичка Теорија“ пише да је однос права и политике “ вечна идеја и тежња да се право користи као средство умеравања политичке воље, њеног ограничавања, цивилизовања, рационализације и ублажавања грубе доминације.“ Ако упоредимо однос права и политике у Србији и цивилизованим државама, можемо констатовати да су модерне и добро уређене државе много ближе овој “ вечној идеји и тежњи“ него Србија, и то је уосталом један од главних разлога зашто ова држава заостаје за европским интеграцијама и непрестано добија “пацке“ из Брисела. Најновија “пацка“ се односи на реформу правосуђа, корупцију и реституцију. Реформа правосуђа је више личила на партијску чистку него на праву реформу. Чини ми се да су ови данас, што владају овим градом и Србијом, много ближи Лењиновом становишту да је “ диктатура пролетеријата правно неограничена и на насиљу заснована власт пролетеријата.“ Данас немамо диктатуру пролетеријата него диктатуру квазидемократа, такође немамо ни класично насиље над политичким неистомишљеницима, али је зато све остало исто. Тако се у ствари овде ради само о промени форме а не и садржине технологије власти.