СРПСКЕ МАНЕ ПОД ЕВРОПСКОМ ЛУПОМ

Када је после двехиљадите почео процес приватизације у Србији, радници у предузећима, али и највећи број грађана, очекивали су да ће овом земљом „потећи мед и млеко“. Запослени у већини српских колектива таворили су током деведесетих година прошлог века под санкцијама. Постепено су одумирали са предузећима у која су ишли по навици, а не да нешто произведу. Зато су сви они у приватизацији видели спас и за своје фабрике и за своје породице. Порука, настала тих година: „Само да дође газда, па да живимо ко људи!“, анатомски прецизно је објашњавала стање опште свести у друштву које је, потпуно оправдано, очекивало да ће се променом власништва и увођењем титулара над својином која је била „свачија и ничија“, српска привреда издићи из депресије и да ће постати конкурентна и профитабилна.
Вероватно је та општа жеља да се приватизација заврши што пре, одмах и на сваком месту, допринела да се овом обимном и тешком послу приђе са различитим мотивима, међу којима су били и мотиви оних појединаца и група који су желели да у „мутној води ухвате што веће рибе“. Они који су били задужени да прате и контролишу, нису испратили многе од параметара који тај процес прате: одакле потиче новац којим је неко предузеће купљено, је ли испоштована процедура и је ли предузеће купио онај ко је давао највише, или је дато по „буразерском принципу“ будзашто, је ли нови власник извршио докапитализацију, наставио и развио производњу, или је искористио куповину да би јефтино дошао до скупог земљишта, а раднике тако оставио без хлеба. Ту су, разуме се, до изражаја дошла и друга питања: је ли купац преузео и дугове које је предузеће имало према банкама, партнерима, добављачима и радницима, или су ти дугови остали да их у бесконачном судском процесу „истерују“ они којима предузеће дугује.