ОБЕЛЕЖЕНО ПОЛА ВЕКА ДРУШТВА ВЕТЕРАНА И ПРИЈАТЕЉА ФК „МАЧВА“ - ВИШЕ ОД КЛУБА
НЕШТО ШТО ШАПЧАНИ РАЗУМЕЈУ
прошле суботе на шабачком хиподрому, организована је прослава поводом обележавања пола века Друштва ветерана и пријатеља фудбалског клуба “Мачва“. Ово је била прилика да се на једном месту окупе запажени фудбалски посленици из крушевачког “Напретка“, “Црвене звезде“ и “Партизана“ из Београда, “Динама“ из Панчева, суботичког “Спартака“, новосадске “Војводине“, Актива ветерана ФК “Мачва“, Друштва за неговање традиције, активних представника “Мачве“ и многих других градова и клубова. Присуствовало је много легенди југословенског фудбала. Издвојићемо неке од њих: Владица Поповић, Пирмајер, Тривић, Мита Стојановић, Селе Милошевић, Влада Савић, Сава Ганић...
- ФК “Мачва“ је у срцима Шапчана више од фудбалског клуба, то је однос према родном граду, друговима, успоменама. То је нешто што само Шапчани разумеју кад недељом назову клуб са питањем: “Шта је радила “Мачва“? Без обзира у ком рангу такмичења играла ““ рекао је овим поводом Михаило Бата Божанић.
Организациони одбор се потрудио да за госте припреми и богат програм. Између осталог, уприличен је и глумачки приказ свега што се догађало у “Мачви“ и око ње у протеклих педесет година.
То дугујемо „Мачви“
Млади не памте Села Милошевића ни као изванредног центарфора ФК“Мачве“ и ФК “Црвене Звезде“, ни као тренера под чијом је палицом “Провинцијски Уругвај“ играо најлепши фудбал. Али ми га памтимо. И његову чувену узречицу; “Куме“.
Када је ФК“Мачва“ далеке 1986.године изборила пласман у Другу лигу СФРЈ на чело стручног штаба дошао је Селе Милошевић. Екипа која је тада формирана, начин игре, односи у екипи стварно су били за памћење. Гледати ту екипу ФК “Мачве“ било је право задовољство. Фудбал је тада био радост. Причати са Селом Милошевићем о најважнијој споредној ствари на свету право је задовољство:
“У два наврата сам тренирао ФК “Мачву“. Оба пута имао сам стварно квалитетну екипу и штета је што посао оба пута није довршен.
Први пут сам кормило клуба напустио у полусезони, када смо били други, јер ми је тадашњи председник клуба Сретен Филиповић почео да доноси папир на коме су исписани играчи који су морали да играју. А то стварно нисам могао да дозволим. Конкуренција је била жестока. На клупи је нпр. седео Лола Михајловић који је био капитен омладинске репрезентације СФРЈ.
Други пут, чини ми се да тадашње руководство на челу са Бранком Калајџићем није могло да издржи финансијски терет такмичарског успеха, а и држава је била у распаду.
Тачно је, дао сам велику слободу играчима на терену, али ипак се ту знао ред и постојала је клупска дисциплина. Кажу да смо играли леп фудбал, али то није само моја заслуга. Па у екипи су били Златарић, Ризнић, Ђукић. Кажу да су ме играчи волели, али ја пре мислим да су ме ценили, јер се знало да играју најбољи.
Владица ПоповиЋ, капитен “Црвене Звезде“, фудбалска легенда
ОПЕТ БИХ ИСТИМ ПУТЕМ НА “МАРАКАНУ“
Са 15 година у кратким панталонама је пошао из родног Земуна и рекао мајци: “Ја идем у „Црвену Звезду“. Играћу фудбал и борићу се да уђем у први тим и успећу“. И тај први тим је дошао 1955.године. Одиграо је преко 160 утакмица за млађе категорије “Црвене Звезде“. Од како је као првотимац 1955.године истрчао на стадион “Црвене Звезде“ одиграо је за први тим преко 500 утакмица и увек је био “стартер“ и то у време када се играло максимално једна утакмица недељно. После Рајка Митића био је пет година капитен црвено-белих. Никад искључен у “црвено-белом“ дресу. Господин у копачкама
“Када бих се данас поново родио, опет бих желео исто. Да се родим у Земуну, да играм за “Звезду“, репрезентацију, да учествујем на Олимпијади и светским првенствима. Ни због чега се не кајем. Ни због великог одрицања, ни због уговора које смо Шеки и ја потписали скоро доживотно са “Звездом“, ни због чега. То је мој живот. И шта би желео више? Са “Звездом“ сам освојио четири титуле првака СФРЈ и три Купа Маршала.
Одиграо сам 26 утакмица за “А“репрезентацију СФРЈ, и 18 утакмица за “Б“ тим а то тада није било ни мало лако. Пре свега било је реч о великој играчкој конкуренцији и релативно малом броју утакмица које је играла репрезентација. Тада су за државни тим играли Вукас, Рајков, Бобек, Чајковски, Зебец, Веселиновић, Митић.
У 30-ој години сам отишао у Немачки у Штутгарт. Тамо сам одиграо три сезоне. Тада су почињали Бекенбауер, Милер, Оверат и многе друге касније звезде светског фудбала. И нисам могао више. После сам почео тренерску каријеру у Немачкој, па касније у Јужној Америци.
Имао сам срећу да тренирам најбољи клупски тим на овим просторима. Једноставно се све то наместило. Љупко Петровић је био тренер тима “Црвене Звезде“ који је освојио Куп шампиона 1990.године. По његовом одласку клупско руководство на челу са Драганом Џајићем, Владимиром Цветковићем, Мишом Маринковићем и Чедом Петровићем је сматрало да ја требам да преузмем овај тим.
- ФК “Мачва“ је у срцима Шапчана више од фудбалског клуба, то је однос према родном граду, друговима, успоменама. То је нешто што само Шапчани разумеју кад недељом назову клуб са питањем: “Шта је радила “Мачва“? Без обзира у ком рангу такмичења играла ““ рекао је овим поводом Михаило Бата Божанић.
Организациони одбор се потрудио да за госте припреми и богат програм. Између осталог, уприличен је и глумачки приказ свега што се догађало у “Мачви“ и око ње у протеклих педесет година.
То дугујемо „Мачви“
Млади не памте Села Милошевића ни као изванредног центарфора ФК“Мачве“ и ФК “Црвене Звезде“, ни као тренера под чијом је палицом “Провинцијски Уругвај“ играо најлепши фудбал. Али ми га памтимо. И његову чувену узречицу; “Куме“.
Када је ФК“Мачва“ далеке 1986.године изборила пласман у Другу лигу СФРЈ на чело стручног штаба дошао је Селе Милошевић. Екипа која је тада формирана, начин игре, односи у екипи стварно су били за памћење. Гледати ту екипу ФК “Мачве“ било је право задовољство. Фудбал је тада био радост. Причати са Селом Милошевићем о најважнијој споредној ствари на свету право је задовољство:
“У два наврата сам тренирао ФК “Мачву“. Оба пута имао сам стварно квалитетну екипу и штета је што посао оба пута није довршен.
Први пут сам кормило клуба напустио у полусезони, када смо били други, јер ми је тадашњи председник клуба Сретен Филиповић почео да доноси папир на коме су исписани играчи који су морали да играју. А то стварно нисам могао да дозволим. Конкуренција је била жестока. На клупи је нпр. седео Лола Михајловић који је био капитен омладинске репрезентације СФРЈ.
Други пут, чини ми се да тадашње руководство на челу са Бранком Калајџићем није могло да издржи финансијски терет такмичарског успеха, а и држава је била у распаду.
Тачно је, дао сам велику слободу играчима на терену, али ипак се ту знао ред и постојала је клупска дисциплина. Кажу да смо играли леп фудбал, али то није само моја заслуга. Па у екипи су били Златарић, Ризнић, Ђукић. Кажу да су ме играчи волели, али ја пре мислим да су ме ценили, јер се знало да играју најбољи.
Владица ПоповиЋ, капитен “Црвене Звезде“, фудбалска легенда
ОПЕТ БИХ ИСТИМ ПУТЕМ НА “МАРАКАНУ“
Са 15 година у кратким панталонама је пошао из родног Земуна и рекао мајци: “Ја идем у „Црвену Звезду“. Играћу фудбал и борићу се да уђем у први тим и успећу“. И тај први тим је дошао 1955.године. Одиграо је преко 160 утакмица за млађе категорије “Црвене Звезде“. Од како је као првотимац 1955.године истрчао на стадион “Црвене Звезде“ одиграо је за први тим преко 500 утакмица и увек је био “стартер“ и то у време када се играло максимално једна утакмица недељно. После Рајка Митића био је пет година капитен црвено-белих. Никад искључен у “црвено-белом“ дресу. Господин у копачкама
“Када бих се данас поново родио, опет бих желео исто. Да се родим у Земуну, да играм за “Звезду“, репрезентацију, да учествујем на Олимпијади и светским првенствима. Ни због чега се не кајем. Ни због великог одрицања, ни због уговора које смо Шеки и ја потписали скоро доживотно са “Звездом“, ни због чега. То је мој живот. И шта би желео више? Са “Звездом“ сам освојио четири титуле првака СФРЈ и три Купа Маршала.
Одиграо сам 26 утакмица за “А“репрезентацију СФРЈ, и 18 утакмица за “Б“ тим а то тада није било ни мало лако. Пре свега било је реч о великој играчкој конкуренцији и релативно малом броју утакмица које је играла репрезентација. Тада су за државни тим играли Вукас, Рајков, Бобек, Чајковски, Зебец, Веселиновић, Митић.
У 30-ој години сам отишао у Немачки у Штутгарт. Тамо сам одиграо три сезоне. Тада су почињали Бекенбауер, Милер, Оверат и многе друге касније звезде светског фудбала. И нисам могао више. После сам почео тренерску каријеру у Немачкој, па касније у Јужној Америци.
Имао сам срећу да тренирам најбољи клупски тим на овим просторима. Једноставно се све то наместило. Љупко Петровић је био тренер тима “Црвене Звезде“ који је освојио Куп шампиона 1990.године. По његовом одласку клупско руководство на челу са Драганом Џајићем, Владимиром Цветковићем, Мишом Маринковићем и Чедом Петровићем је сматрало да ја требам да преузмем овај тим.
Најновији број
25. април 2024.
