РАЗГОВОР С ПОВОДОМ: ИЛИЈА МИТРИЋ, ПРОТОЈЕРЕЈ
ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ СТАЛНО ЈЕ ПРАШТАЊЕ
Праштање није слабост него снага. Није глупост, већ мудрост. Праштање је, у својој суштини, племенитост. Човек треба са свим људима да живи у слози, љубави и добрим односима. Уколико дође до свађе треба смоћи снаге и помирити се. Народ каже: „Људски је свађати се, а хришћански мирити се“
Блага вест спасења људског, јеванђеље Христово, започиње речима светог Јована о покајању а завршава молитвом Христовом упућеном са крста Оцу небеском за оне које га распињу: „Оче! Опрости им, јер не знају шта чине“. Покајање је семе, а праштање плод. До Христа са свих губилишта и стратишта, праведних или неправедних углавно су се чула проклињања и жеље за осветом. Уместо тога Христос моли за опроштај онима који га разапињу и сам им већ прашта на неки начин оправдавајући пред Оцем чак и чин распињања речима „незнају шта чине“
О праштању у једној од својих молби говори и образац свих хришћанских молитви, молитва „Оче наш“ коју је изговорио сам Христос када су га ученици питали како да се моле: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“.
- Опраштање је за хришћане овом молитвом постало на неки начин императив, уколико се у хришћанству уопште може говорити о било каквом императиву. Ово место не треба схватати само у смислу „ја праштам да би се мени праштало“, мада ни тако поимање није лоше. И оно има одређени позитиван поредак ствари али је више јуридични, меркантилан, некако трговачки у смислу „чиним добро да ми буде добро, праштам да би ми било опроштено“, већ у смислу да праштања као начина постојања. Прашатањем показујем своју милост према човеку сличном мени, и истовремено показујем својом милошћу своју сличност са оним који је милостив према свима, са Богом. Тиме себе показујем сличним Богу, постајем богоподобан, боголик и остварујем своје од Бога дато назначење. Отуда није случајна мисао светих отаца да „човек никад није сличнији Богу него кад прашта“.
У данашње време све смо мање спремни да другима опростимо и мале, а камо ли веће грешке, јер људи најтеже подносе своје мане код других.
- Зато смо и најспремнији да осудимо такве људе, јер у њима и свесно и несвесно препознајемо своје слабости са којима сами немамо снаге да се изборимо, па зато одлучно кидишемо на друге, неспремни да им опростимо, и надајући се да ћемо се тако разрачунати са сваким сведоком и наших слабости. Неспремност да другом опростимо само показује да нисмо сами довољно спознали своју грешност. Наше немилостиво понашање према другом човеку на неки начин проиграва Божију милост према нама, и ту милост окреће у правду. Ако ми од Бога и измолимо праштање, а за много мање, а све је у људским односима мање, тражимо правду од својих ближњих и осуђујемо другог човека онда ће се и према нама поступати по правди а не по милости и биће нам суђено јер и ми судимо јер „каквом мером меримо таквом ће нам се мерити“.
О праштању у једној од својих молби говори и образац свих хришћанских молитви, молитва „Оче наш“ коју је изговорио сам Христос када су га ученици питали како да се моле: „Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим“.
- Опраштање је за хришћане овом молитвом постало на неки начин императив, уколико се у хришћанству уопште може говорити о било каквом императиву. Ово место не треба схватати само у смислу „ја праштам да би се мени праштало“, мада ни тако поимање није лоше. И оно има одређени позитиван поредак ствари али је више јуридични, меркантилан, некако трговачки у смислу „чиним добро да ми буде добро, праштам да би ми било опроштено“, већ у смислу да праштања као начина постојања. Прашатањем показујем своју милост према човеку сличном мени, и истовремено показујем својом милошћу своју сличност са оним који је милостив према свима, са Богом. Тиме себе показујем сличним Богу, постајем богоподобан, боголик и остварујем своје од Бога дато назначење. Отуда није случајна мисао светих отаца да „човек никад није сличнији Богу него кад прашта“.
У данашње време све смо мање спремни да другима опростимо и мале, а камо ли веће грешке, јер људи најтеже подносе своје мане код других.
- Зато смо и најспремнији да осудимо такве људе, јер у њима и свесно и несвесно препознајемо своје слабости са којима сами немамо снаге да се изборимо, па зато одлучно кидишемо на друге, неспремни да им опростимо, и надајући се да ћемо се тако разрачунати са сваким сведоком и наших слабости. Неспремност да другом опростимо само показује да нисмо сами довољно спознали своју грешност. Наше немилостиво понашање према другом човеку на неки начин проиграва Божију милост према нама, и ту милост окреће у правду. Ако ми од Бога и измолимо праштање, а за много мање, а све је у људским односима мање, тражимо правду од својих ближњих и осуђујемо другог човека онда ће се и према нама поступати по правди а не по милости и биће нам суђено јер и ми судимо јер „каквом мером меримо таквом ће нам се мерити“.
Најновији број
16. април 2026.
