СМИСАО ПРАЗНИКА И ПРАЗНОВАЊА

Налазимо се у годишњем раздобљу испуњеном празновањем. Иза нас је период бројних крсних слава, затим Нова година, она коју најчешће зовемо календарска, па празник Рођења Христовог - Божић, а пред нама је Нова година по јулијанском каленадару или како је често још називамо и српска или православна нова година, затим празник Богојављења, св. Јован, св. Сава...
-Готово свако је на један или други начин прославио и отпразновао неки од ових празника, неко је прославио можда и сваки, али готово да нема човека који у овом периоду није баш ништа славио, бар на неки себи својствен начин. Време када се нешто догађа најпогодније је да се о томе и разговара, тако да се тема празновања и празника сама намеће у овом периоду њихове учесталости. Није било у историји ни једне заједнице, нити цивилизације која није празновала празнике, што показује да празници припадају оној најдубљој и првобитној основи људског живота и културе. Такође постојање празника као феномена у секуларним друштвима, чак и у крајње антирелигиозним уређењима где су често праћени и масовнијим манифестацијама од религиозних, показује најдубљу људску потребу за празником.
Као основни елемент који повезује празник, од најстаријих цивилизација до данашњих времена, јесте његово настајање из сталног ритма рада и одмора.
-То је круг из кога чини нам се човек не може побећи, круг да човек мора да ради да би живео, али да човек не може да ради без одмора. Осећајући овај ток човек је све више могућност да не ради почео да осећа као радост. Други, важнији чинилац јесте да кроз празник рад па тако и цео човеков живот добија смисао. Управо у тој неуништивој потреби човека не само да се одмори од рада, већ и да се радује том одмору, да кроз њега проналази смисао живота можемо наћи извор празника и његове свудаприсутности у животу људске заједнице.