БОЖИЋ ПРЕ 150 ГОДИНА

Некада се Божић није могао замислити без снега, пуцања са прангијама и дечјом радошћу у кући. Временом су се многе ствари промениле у Шапцу. Ништа више није као што је било пре сто педесет година када је шабачко-ваљевски епископ Гаврило Поповић (1811 ““ 1871) био владика у нашем граду.
За Божић су се обавезно спремале печенице. Раном зором код домаћина долазио је касапин да уреди прасиће. Деца би ложила ватру и чекала да печенице врте на ражњу. Обичај је био да домаћин из пиштоља пуца у вис преко печенице, након чега би то чинила и деца. Од пуцања са прангијама улицама Шапца ширио се оштар мирис сагореле шалитре, а неизоставно је било такмичење деце са Камичка, Баира, Доњег и Преког шора у прављењу највеће прангије. У граду је одјекивало као да се пуца из топова. Било је и тога само што су ти „топови“ имали цеви дуге свега тридесетак центиметара. У њих би се прво ставио барут, а затим сабила пиљевина и папир. Пре десет година један такав топ у порти цркве у Накучанима видео је Драгутин Драган Петровић. Био је напукао јер је неко претерао са пуњењем.
Божић је почињао доласком положајника (мушког детета). По повратку из цркве отац је секао печеницу и сваком укућанину дао по парченце прасећег срца. Такав је био ред. За време ручка у кући се осећала свечана атмосфера. Отац је стајао у челу стола, секао чесницу и свако парче намењивао ““ кући, радњи, положајнику и редом свима присутнима.
Домаћин дели парчад чеснице. Укућани полако кидају парчад тражећи сребрњак. Увек је био један сретник. Након божићњег ручка домаћин би први устао, прекрстио се и у сва четири угла бацио по орах. Поново се прекрстио и ломећи пети орах изговарао жељу: „Колико је овај орах здрав, толико здравља да буде у кући. Колико је овај орах пун, толико и кућа да буде пуна“. И тако жеља за жељом. Разбије орах и прекрсти се. Затим запева: „Рождество твоје Христе Боже“. Деца прихвате његово појање. Гаси се свећа на столу, а деца навале на слаткише на столу ““ суве смокве, шљиве, грожђе и жути шећер.