ЧАРОЛИЈА БИОСКОПСКОГ ПЛАТНА

Снимам ватромет за нову срећну нам 2012. годину безнађа и на тргу посматрам масу младих. Зинули и гледају ватромет који ме подсети на биоскоп и времена када смо широм отворених очију и уста буквално ,,гутали слике“ са филмског платна. Сетих се и старог Шапчанина Милана Ковачевића, познатијег као Милан Мозгоња, и његових беседа осамдесетих година у Дому за старе на Думачи. Тада сам га посетио са још једним мојим другом. Сео сам поред чика Милана снимивши разговор са тада најстаријим грађанином Шапца. Имао сам припремљену гомилу питања за њега о збивањима и животу у граду са почетка двадесетог века.
Причао је чика Милан брже но што сам ја постављао бројна питања. Причао о догађајима од пре 80 година, као да су се догодили јуче, и тако стигосмо и до првог биоскопа у Шапцу. Рече, био је дечак када је на Мачванској пијаци (паркић код нове робне куће) радила локомобила ““ парна машина за покретање генератора који је производио једносмерну електричну струју за напајање филмске апаратуре. У непосредној близини, био је постављен велики замрачен шатор под којим је било разапето бело платно на коме је мајстор пуштао неме филмове. Све је било интересантно док није пуштен неки ратни филм где се видело како војници у борби секу главе. Публика, највише сељаци са пијаце, поскакали и преко клупа за седење у паничном страху почели да беже ван шатре уз повике: „Убише људе, секу главе, секу главе!“
Очигледно да је то био документарац о руско-јапанском рату у којем су вођене крваве борбе за територију Манџурије од 1904.-1905. године. Филмски снимак вероватно је био аутентичан јер су се у то прво време филма снимали догађаји који су требали да код гледалаца изазову што више узбуђења или одушевљења попут падова запаљених цепелина, временске непогоде, полетање авиона и разне светске атракције. За режисере и глумце било је још рано.