У СУСРЕТ ПЕТРОВСКОМ ПОСТУ

Пред нама је период Петровског поста који почиње 11. јуна, а завршава се 12. јула. Припада вишедневним постовима попут Ускршњег, Госпојинског и Божићњег. Телесни пост нераскидиво је повезан са духовним. Зато Свети Јован Златоусти каже: „Не говори ми: Толико дана сам постио нисам јео ово или оно, нисам пио вина, ишао сам у грубој хаљини; него кажи нам да ли си од гневног човека постао тих, од жестоког ““ благ. Ако си изнутра пун злобе, зашто си тело мучио? Ако је у теби завист и љубав према стицању, да ли је од користи што си пио само воду? Ако је душа, која је господарица тела, заблудела, зашто кажњаваш слугу њезиног ““ своје тело? Не хвали се телесним постом, јер он сам не уздиже на небо без молитве и милостиње“.
Свети Василије Велики на питање која је мера поста одговара: „У духовном посту мера је једна и важна за све ““ потпуно удаљење од свега што води греху. А што се тиче уздржавања од хране, ту су мера и начин употребе различити: зависи код свакога од његовог узраста, занимања и стања тела“. Током Апостолског или Петровског поста јела кувана на води без уља једу се само у среду и петак. У остале дане седмице разрешено је на уље и вино. Суботом и недељом може и риба. Ако у току овог поста у понедељак, уторак и четвртак падне Свети са великим славословљем, разрешава се пост на рибу. Падне ли у среду и петак разрешава се само на уље и једемо једанпут дневно. Ако у среду и петак падне празник Светитеља са бденијем или пак свети чији је храм, разрешени су уље, вино и риба (Типик, гл. 33).
Одговор на питање зашто треба ићи у Цркву, постити и одрећи се грешних мисли, даје нам свештеник Миливој Пајић.
„Још док сам био дете, тачније у основној школи, један од мојих школских другова је рекао да не жели да иде у цркву јер је у њој чуо да се каже: „Подај господи, а ми смо деца са села и никако не припадамо том друштву. Нас поп и не спомиње, моли се за господу а где смо ми?!“
Сећам се да су то били дани око Васкрса, а мени су се јако свиђали одељци из јеванђеља које је свештеник Жоја читао на Велики Четвртак, када бих са дедом одлазио да клечим и слушам о томе како је Исус Христос издан и како је пострадао. Одлазио бих и на Литургије, најчешће са бабом, и ово „подај господи“ мени није звучало да се то односи на господу, али то нисам могао њима да објасним. Истина, мало сам био збуњен јер је свештеник служио на црквенословенском језику и нисам најбоље све разумео.
У међувремену, почело се служити на српском и тада сам могао у потпуности да схватим да то „подај господи“ је заправо „Подај Господе“ јер се тада моли да дан буде савршен, свет, миран, да нам се пошаље анђео чувар, тражи се добро и корисно душама нашим, итд.
Наравно, уписао сам Богословију и све брже су долазили одговори, али се повећавао и број недоумица као и неочекиваних сазнања.
Света Литургија служила се недељом и празником. Научио сам да отпевавам (одговарам) на Литургији тако да ми књига није била потребна. У почетку био сам срећан што учим и савлађујем без обзира колико је људи присутно на Служби, а онда сам почео да увиђам да на Литургију долазе једни те исти људи. Ако је парастос за неког покојника пред крај би дошла још неколицина. Једино ако је неки већи празник, као нпр. Тројице, тада би се скупило нешто више јер треба да плету венчиће од траве... Како су године пролазиле, чини ми се да је све мање људи долазило. Почео сам да се питам зашто нема људи, а третирају се као верујући?!