ПРИЗНАЊЕ ДРУШТВА НОВИНАРА ВОЈВОДИНЕ ИВАНИ СТАНКОВИЋ
Живот у ритму новинарског позива
Новинари што им је потребно да сазнају, до праве информације, да би се потом они руководили по информацији коју им саопштавате. Дакле, објективна, потпуна и на време саопштена информација јесте оно што људи очекују да сазнају, а ви сте ту да им то омогућите. Заиста настојим да тако испуњавам сваки свој новинарски задатак
Годишња награда Друштва новинара Војводине „Димитрије Фрушић“ за серију написа – емисија у протеклој години додељена је новинарки Радио - телевизије Ас Шабац Ивани Станковић, за серију докумнетарних емисија „Наслеђе поцерских манастира“. Награда јој је свечано уручена протеклог викенда у Новом Саду. Куриозитет награђеног серијала, десет прича о манастирима Чокешина, Радовашница, Каона, Петковица и Троноша, јесте што овај назив до сада није употребљиван у српској историографији и литератури, те самом одредницом локализује значајан део националног културног и духовног наслеђа на мапи Републике Србије.
Ивана се новинарством бави готово три деценије. Почела је још као средњошколка у ТВ „Шабац“. Након студија на Академији уметности – на Одсеку музичке педагогије, потом и Академије струковних студија, ради као наставник музичке културе у ОШ “Селе Јовановић“ у Шапцу, а 2003. године се враћа новинарству. Радила је и као дописник листа „Политика“ за Мачвански округ. Тренутно на Радио – телевизији Ас ради као новинар и уредник.
Фото: Приватна архива
Друштво новинара Војводине наградило вас је признањем „Јаша Томић“ за најзапаженија остварења у целокупном једногодишњем стваралаштву Колико Вам значе награде у новинарском послу? -Када неко непристрасно вреднује ваш рад и када вас за учињено дело награди, човек не остаје равнодушан. Јер, то је верификација вашег дела, ваше посвећености послу и онога што сте урадили. Мене је за ову награду предложила моја матична кућа Радио-телевизија Ас. То је разлог више за радост: вреднује се ваш рад најпре у кући у којој радите, а потом и изван куће, од еснафског удружења.
Да ли док радите неки прилог или емисију размишљате да би они могли бити и награђени? -Не. Када бих размишљала на тај начин, мој рад не би завређивао било какво признање. То би било у колизији са основним принципима професије којом се бавим – да објективно и непристрасно извештавам о ономе што се догађа око нас. Ту је истина једини и руководећи принцип.
К
ада неко непристрасно вреднује ваш рад и када вас за учињено дело награди, човек не остаје равнодушан. Јер, то је верификација вашег дела, ваше посвећености послу и онога што сте урадили
Чега се у послу увек придржавате и од којих начела никада не одступате? -Новинари што им је потребно да сазнају, до праве информације, да би се потом они руководили по информацији коју им саопштавате. Дакле, објективна, потпуна и на време саопштена информација јесте оно што људи очекују да сазнају, а ви сте ту да им то омогућите. Заиста настојим да тако испуњавам сваки свој новинарски задатак.
Образложење награде Друштво новинара Војводине образложило је због чега је баш Ивана Станковић награђена за свој рад. -Њен најновији ауторски серијал „Наслеђе поцерских манастира“ – који је реализовала уз сниматеља Владимира Урошевића – скреће пажњу на вредну, али и даље недовољно представљену и јавности познату историјску, културну и духовну баштину овог дела Србије. Већ самим насловом овог документарног серијала ауторка је увела досад нову у историографији и литератури некоришћену, а посебну одредницу за скупину светиња поцерског краја које чине манастири Чокешина, Петковица, Радовашница и Каона, као и мало удаљенији, али такође надомак Цера, манастир Троноша. Све њих повезује предање о легендарном јунаку Косовског боја, Милошу Обилићу, које га пореклом смешта у Поцерје, као и документарно уверљив, лепо, пријемчиво и свима разумљиво предочен садржај о овим манастирима, као сведоцима великих догађаја из историје Србије у којима су били вековна уточишта, станишта и духовна стецишта значајних личности националне историје, наводи се у образложењу.
Шта Вас је определило ка новинарству и да ли је данас теже или лакше радити него на самом почетку Ваше каријере? -Некада је новинарство било атрактивна професија, много атрактивнија него данас. Није било толико, као данас, могућности да се људи информишу, путем разних медија, друштвених мрежа и уз помоћ све развијенијих техничких средстава, која омогућавају да имате увид у сваки кутак Земљиног шара, па и у људску интиму... Зато се раније новинарски позив толико ценио. Да, било је атрактивно бити новинар. Могли сте да будете тамо где многи други нису могли да кроче. Временом новинарство постане саставни део вашег живота, и онда настојите не само да се кроз тај позив искажете, него и да живите у ритму тога позива, и надасве, да учините нешто више што може бити на добро заједнице којој припадате.
Постоји ли нека емисије коју бисте издвојили и на коју сте посебно поносни у својој каријери? -Готово три деценије сам у новинарској професији, а опет, сваки нови дан је почетак пун ентузијазма и жеље да се дати таленти радом уобличе и умноже. Посебан афинитет осећам према темама из националне и локлане историје, културе, традиције и духовности. Управо сам кроз њих убирала и најлепше професионалне плодове, кроз документаристику. Свака, од готово 100 мојих документарних емисија, осим чврсте документарне подлоге, има и одјек мога виђења, промишљања и изражавања, уз нескривено исказивање пијетета према српском националном бићу. Док је света и века, увек има тема за писање. Оне нису условљене само приликама, него и вредносним системом који следимо, а те вредности, на којима чувамо своје национално биће и које гарантују да нећемо залутати, јесу антипод ономе што нам се намеће у овом хаотичном свету, у којем живимо, принуђени да се бранимо од фузије новоуспостављених глобалистичких вредности.
Фото: Приватна архива
