Воденице за душу

Шапчанин Павле Пантелић, пензионер златних руку и завидног стрпљења, прави уникатне воденице које одузимају дах. За неке од 16 великих које је направио добијао је позамашне суме новца, али каже, нису на продају већ за душу.

Фото: "Глас Подриња"

- Почео сам док смо још живели у стану и тамо сам урадио три воденице. Једну од тих сам поклонио почившем владики Лаврентију. Када смо се преселили у кућу, имао сам више простора за рад и места за моје воденице па су тако година за годином, направљене и остале, укупно њих 16. Још две сам поклонио, по једну сину и унуки. Радио сам у Зорки као заваривач и због бенефицираног радног стажа у 53. години живота сам већ био пензионер. Одмах сам почео да склапам прву воденицу по сећању на оне које сам видео на реци Церници и Ликодри где сам провео детињство. Само на Церници од извора на Церу па до ушћа у Јадар, било је шест или седам воденица, оних класичних поточара. Ретко су поцерски сељаци млели жито лети, имали су тада доста посла на њивама, али је зато са првим јесењем данима почињала такозвана „мељаја“. Падну кише, реке нарасту, а домаћини са џаковима жита пут воденице. Свега се још живо сећам. Нажалост, воденице на Церници одавно не мељу, већина је и порушена али су те слике и даље у мојој глави. Сва та сећања водила су ме у стварању ових мојих воденица. Kамење је оригинална повленска слика, доносио сам примерке са Таворских врела, брушим их, обликујем, лакирам - објашњава Павле.

Фото: "Глас Подриња"

Свака од примерака има воденични камен, жрвањ, кош за жито и кукуруз. Ту је и воденичар, воловска или коњска запрега која вуче џакове, река, околни пејзаж, чобанин и стадо. Ту је огњиште са веригама и котлом, басамци до коша. Када се укључе, чује се жубор воде која покреће точак и чекетало док се окреће камен.

Сваки детаљ на воденицама које красе његов животни простор направио је сопственим рукама, а комплетна слика због прегршт детаља не може се сагледати једним погледом

-Све је ручно рађено. Супруга ми је помогла у шивењу опреме, ношње за фигурице. Унутра, у простору воденице, сложени су кревети за млинара, стари шпорет на дрва да се скува варена док се заврши мељаја. Месецима се задржим само на једној, на свим детаљима али зато годинама уживам у њима.
Долазили су многи да виде моје воденице и сви до једног остајали без текста кад све виде уживо – наводи Павле.

Фото: "Глас Подриња"

Свака од тринаест у Павловом дворишту, радионици и кући, право је ремек дело. Цела композиција као да испреда причу о једном времену - шта се тада носило, како се живело.

- Дешавало ми се да у пола ноћи скочим и почнем да радим. Имале су моје воденице купаца, ал немају цену. За мене је ово уживање, а сатисфакција дивљење које оне изазивају. Волео бих једино да могу да их покажем негде, да млади виде како се некада млело жито, а старије да подсетим на нека прошла времена и заборављене вредности.

Фото: "Глас Подриња"

Требали су ми месеци свакодневног рада, и таман кад бих помислио да је воденица завршена, приметим да фали још неки детаљ. Све те године раније док нисам почео да склапам прву, носио сам у души жељу да направим оно чему сам се дивио као дечак док сам одлазио у село и гледао како се меље жито

Поносан је и на комад брестовог дрвета које уместо да трули бачено крај пута ка Церу, је успео да рестаурира како би улепшао један кутак дворишта. Овај креативни Шапчанин има још један хоби - сакупљање сувенира и плетених корпица сложених у просторији у којој Павле када није у радионици или у дворишту крај својих воденица, најчешће борави.