За воду, за љубав, за братство

Године 1970. установљен је пливачки маратон као сећање и почаст за 5.000 Шапчана, ненаоружаних цивила, који су 1941, под претњом животом морали да углавном трчећи пређу од Шапца до Јарка. Био је то „Крвави марш“. Мештани, ризикујући своје живот храном и водом спасили су животе логораша. Маратон је слава жртвама и почаст хуманости и човекољубљу. Они су разлог зашто је назив маратонске трке „Трка мира“. Сваки завеслај, сваког учесника у 54 године је спомен и сећање. Маратон је ту да победи заборав када живих учесника више нема и када је заборав снажан. Зато је Маратон важан, не због, у поређењу са животом, неважних ствари.

Остаје питање колико учесника је знало у чију част плива (некадашњих, садашњих, будућих)? Колико њих је, а долазили су из целог света, упознато с догађајем на који чувају сећање. Колико их је посетило спомен на улазу у Јарак? Има ли смисла меморијални маратон без тога? Да ли је без тога тај маратон или неки други који „окупира“ датум и дистанцу? Утемељивачи пливачког маратона заслужују похвале и част за хуман гест и велику идеју. Нека служи на част онима, уколико их има, који су, организујући, заборавили на 1941. и оно што овај меморијални догађај јесте?

Долазиће августи, биће Маратони, али мора се пронаћи начин да се чува успомена на оне због којих се плива. Историјски час, привремена поставка на Старом граду на дан трке или нешто друго. Свако креативно решење је добродошло због нових генерација. Важно је да сваки учесник добије нешто што ће говорити о страдању Шапчана и херојском доброчинству Јарчана. Свако плива из самодоказивања, бодова, али плива и у спомен на жртве. Уколико то не зна долазећи, нека научи одлазећи.