Свима нам треба више стрпљења и разумевања

Када смо недавно на Фејсбук страници „Гласа Подриња“ поделили причу из Опште болнице Шабац о младим лекарима у служби неурологије на рачун др Миливоја Дикосавића писани су такви коментари да је било јасно да заслужује много више места у нашем гласилу. Суграђани не само да су га хвалили као лекара, већ и као свестрану особу са бројним другим интересовањима.

Др Миливој Дикосавић рођен је пре 36 година у Шапцу. Завршио је ОШ „Вук Караџић“, а затим средњу Медицинску школу „Др Андра Јовановић“, где је био практичар генерације. Медицински факултет завршио је у року, у Новом Саду. Као лекар радио је у служби хитне помоћи, а потом и у служби ургентног пријема, када је и одлучио да специјализира неурологију.

Каже да је већ у петом разреду одлучио да буде лекар. До остварења овог циља био је успешан шахиста и стонотенисер, играо је кошарку, писао песме, а велика љубав су му књиге и голубови.

-Тада познати шабачки хирург пријатељ мојих родитеља усадио ми је љубав према медицини и сећам се када сам родитељима у петом разреду рекао да ћу студирати медицину у Новом Саду и да ћу бити хирург, а да ћу пре тога завршити среду Медицинску, општи смер. Наравно да ме тада нису схватили озбиљно. Ја сам заиста и урадио све како сам тада планирао, само сам уместо хирургије одабрао неурологију и сматрам то правим избором, прича др Дикосавић.

Поред бројних интересовања и обавеза др Миливој Дикосавић увек нађе времена за породицу. Тренутно му пажњу највише окупира осамнаестомесечна ћерка, али истиче да је из велике породице у којој љубави, разумевања и подршке никада није мањкало.
-Породица ми је увек била огромна подршка у свим тешким тренуцима, у свим великим животним одлукама. Имам две старије сестре, оне имају по двоје деце, њихови мужеви, сада моја супруга и дете и наравно родитељи, нас само на породичном ручку има петнаестак. Немам времан онолико колико бих желео да имам за њих, али се увек трудим да одвојим сваки слободан тренутак. Волим да са супругом и дететом одем у природу, на Фрушку Гору, Цер, Стари град, прича др Дикосавић.
Открива да је супругу упознао на послу. Такође је запослена у болници и то на једном од вероватно најтежих радних места у здравству, у „шок соби“.

Од најранијег детињства играо је шах и освајао бројна признања на републичким такмичењима. Још увек воли да одигра партију са пријатељима или на интернету.

-Последње такмичење на ком сам био одржано је 1999. године у Бањи Ковиљачи, а након тога почело је бомбардовање и касније се угасио шах клуб у Шапцу. Касније сам у основној школи играо кошарку, али паралелно са њом и стони тенис. Био сам један од оснивача Стонотениског клуба „Ас“, а и сада рекреативно играм са њима и пратим их. Док сам студирао на Медицинијадама сам са колегом четири пута освајао злато, прича др Дикосавић.

Сада је у спорту као потпредседник ЖРК „Медицинар“ где је радио и као лекар од 2015, а поносан је што је учествовао и у њиховом освајању титуле државног првака.

Љубав према голубовима такође датира од раног детињства када је од кума добио први пар голубова, српских високолетача. Ипак, није класичан голубар, не такмичи се и „не гледа у небо“.

-Уживам у томе да скувам кафу, узмем књигу да читам док голубови шетају око мене. Одмара ме док их гледам и слушам. Увек имам 30 до 40 голубов, када их има више поклањам их.

Током разговора др Дикосавић често цитира Балашевића, због ког се и определио да град у ком ће студирати буде Нови Сад, али и неке књижевнике. Књижевност му је такође велика љубав, а каже да чита све, од Сенеке и руских класика до савремених трилера.
-Достојевског пре Толстоја и Селимовића и Дучића пре Андрића... Булгаков... Прочитао сам и све Јуа Несбеа. Када је поезија у питању Мика Антић, набраја др Дикосавић своје омиљене писце и жали што нема више времена за читање.

За музику се заинтересовао као тинејџер, имао је и бенд који је изводио реп музику. Писао је песме, али ништа озбиљно. Тек на факултету неко му је предложио да свеје песме понуди извођачима. Воли и да се лати микрофона када је у друштву.

-Шабачки Квадро бенд (Quadro band) је са мојом песмом наступао на Будванском фестивалу, а касније и на Радијском фестивалу. Последњу моју песму изводи, такође шабачки, Фама бенд. Трудио сам се да у сваку песму унесем део себе. Пишем због тога што је мени лепо док то радим, ако неко пожели да отпева тај текст још боље, каже др Дикосавић.

Ипак, медицина је увек била на првом месту. Одабрао је ово занимање да би помагао људима. Каже да су му рад у хитној помоћи и ургентном пријему изузетно много значили, а да је неурологија круна свега.

-Неурологија је веома лепа, али истовремено и веома тешка наука. Долазе нам пацијенти у изузетно тешким стањима. Нисам размишљао о неурологији док нисам почео да радим у ургентном пријему. Тада сам упознао колектив који ради у овој служби, стара генерација која иде у пензију била је максимално коректна, пружили су ми сву могућу помоћ, све сам могао да их питам. Свиђа ми се што у неурологији има доста перспективе у смислу развоја. Постоји још много простора за истраживање централног нервног система и за нове дијагностичке и терапијске процедуре . Сада имамо могућност да код можданог удара делујемо јако брзо и уколико се искључе контраиндикације може се применити терапија, тромболиза. Дођу нам пацијенти са можданим ударом и извесном инвалидношћу, а након успешно примљене терапије имају велике шансе да оду на својим ногама и то је најлепше у овом послу.
Пацијенти код којих се ово може применити нису чести, али код оних код којих се примени велика је вероватноћа за успех и то тим људима и њиховим породицама значи све, каже др Дикосавић.
Најтеже моменте, као лекар, доживео је док је радио у хитној помоћи. Каже да се труди да их заборави и да због тога цени сваки дан.

Како је медицину одабрао из хуманих разлога поразно му је што су лекари и пацијенти неретко супротстваљене стране. Сматра да би све било много лакше када би било више толеранције и разумевања са обе стране.

-Једном сам од једног старијег пацијента у хитној чуо да живимо у време 3 С – сурових, сујетних и сирових и то је заиста тако. Апелујем на све који раде у здравству, од возача до лекара специјалиста, да некада и последњим атомом снаге покушају да буду уљудни и љубазни, без обзира на тешке услове у којима радимо. Апелујем и на све пацијенте да имају мало више стрпљења и разумевања. Проблем настаје када лекари изгубе сегмент људскости и хуманости и када пацијенти немају емпатије ни према послу лекара, ни према тежим пацијентима. За свађу је увек потребно двоје. Са друге стране, „на руци која пружа ружу увек остане мало мириса“, каже др Дикосавић.

Млади доктор има велике планове за развој неурологије у Шапцу. Верујемо да ћемо о његовим успестима тек писати.