Како правим себи, тако и другима

За радост љубитеља праве домаће зимнице задужена је Љиљана Граовац, која традиционалне рецепте чува од заборава. Специјалитети које њене веште руке праве у дому у Глушцима увек нагнају купце да се врате по теглу више и не питају за цену. Јер, само домаће је оно право. И вреди.

Година изазова
-Правим ајвар, љути, благи, разне паприке барене, с медом, сомборку, парадајз паприку, пуним купусом сомборку и парадајз паприку, печем љуте са белим луком, округле, мале, дуге, правим свеже салате које се могу јести 15 дана ако се чувају у хладном- набраја све што се може наћи у њеној кухињи, али ту се низ не завршава.

Фото: "Глас Подриња"

Посебно одушевљава чињеница да је Љиљанин производ од почетне сировине до финалног смештања у амбалажу и лепљења етикете у потпуности њен. Користећи своје поврће, знање и умеће прави ајвар који је уједно и најтраженији од понуђеног и зато му с разлогом посвећује највише пажње.
-Имамо сирови производ, нашу паприку, само у изузетним случајевима кад нешто немам докупим. Ове године сам по оној највећој врућини спремала све. Тако брзо је све сазрело да сам морала да радим дан и ноћ. По сезони до хиљаду тегли ајвара спакујем. Барених паприка и осталих правим много, пакујем у мање тегле, нисам ни бројала колико, то Београђани захтевају, а по три килограма до 150 тегли. Највише продајем по поруџбини и на сајмовима. Долазила сам и у Шабац на базар- наглашава она.
Има паприку на површини од 30 ари, као и 1.650 струкова парадајза.

-У одгајању учествујемо сви, син и снаја, нешто радника платимо, а остало, кување, барење, већином радим сама, можда за чишћење паприке неко помогне. Ради се ноћу и дању, неколико месеци, да имаш и зими нешто да продаш кад нема више сировог производа- истиче Љиљана.


Стари домаћи рецепт који примењује у њеној породици преноси се с колена на колено и има своју драж. Тако нешто не може се наћи на полицама маркета. Другог посла сем рада око зимнице, каже Љиљана, нема и њему се брижљиво посвећује, не препушта ништа случају и предност даје квалитету, па макар то изискивало много више труда и енергије, јер другачије да ради не зна. Будући да има регистровано пољопривредно газдинство, уз учешће на бројним сајмовима уследила су и признања.

Другог посла сем рада око зимнице, каже Љиљана, нема и њему се брижљиво посвећује, не препушта ништа случају и предност даје квалитету, па макар то изискивало много више труда и енергије, јер другачије да ради не зна

Сајамска признања
-Да је лако, није. Много волим да спремам ајвар, иако године чине своје, али се трудим. Путујем преко Агробизниса из Митровице, као и посредством наше Туристичке организације. Прошле недеље сам била у Бијељини, па у Коцељеви, планирам да идем у Гроцку, Крупањ, Шид. Године 2018. сам преко Туристичке организације Богатић први пут отишла у Београд на Међународни сајам етно хране и пића, одмах сам добила специјално признање, охрабрење да наставим даље из године у годину. Много ми је Фестивал зимнице у Коцељеви значио, јер смо први пут кад сам отишла љубазно дочекани и испраћени, то ме одржава да радим- сматра.

Највише пече, а нешто је и барила, јер је парадајз паприка стигла тако брзо да није те количине могла да прода на пијаци, па је одмах спремала. Како каже, ове године први пут из окружења зову и траже зимницу. Због високих температура, народ је мало спремао и већином су наручивали из околних села.

-Могу рећи да је укус добар тако да неко и не примети да је то од барених паприка, али ја не кријем како је рађен, дајем га повољније, за 800 динара, а од печене паприке је хиљаду. Оне и захтевају више труда, мораш пећи, требити, млети. Барену паприку исто пржим три- четири сата. Највише волим од печеног и гарантујем за свој производ. Наравно, и моја деца воле од печене, то радим због њих и за муштерије које захтевају. Има поруџбина за које купим ако немам тако квалитетну паприку, све зависи од године. Неко има пластеничку производњу, код мене је била на отвореном, а за убудуће ћемо видети- наводи вредна домаћица.

Фото: "Глас Подриња"

Такмичарски дух
Наставак низа специјалитета чине они од воћа, те сади купину, малину, вишњу такође, више за своје потребе, понешто остане за сок, нешто докупи. Слатко прави од шљива, смокaва, трешaња, вишaња, дуња, јагодa, а некада и од коре лубенице. Прошле године је скувала триста тегли, ове године није стигла зато што су паприка и пластеници парадајза захтевали много посла. Слатки производи у теглама нису толико тражени, пa џемa има више за сопствене потребе, али зато су популарни стари колачи.

-Могле би вероватно и мало повољније да се нађу амбалаже, али ја не трагам много. Где налетим, ту узимам, али не могу да кажем да нема рачунице. Четири пута недељно зими носим салашњак на пијацу- среда, петак, субота, недеља- 10- 12 килограма умесим. Траже људи старе рецепте, јер све распродам. Сви салашњаке воле, али то захтева исто пуно посла, па печем велике количине, завршим у један ноћу, ујутру на пијацу, a носим и на сајам у Сремској Митровици- прича.

Док је снага држи, правиће и за продају, али и за децу и себе. Има два сина, троје унучића и сви воле ајвар и друге производе домаће радиности. С обзиром на то да је такмичарског духа, надметала се у мешењу гибанице и ту освојила једном прво, а други пут треће место. Како каже, ајвар из радње је јефтинији, није га пробала, јер нема потребе, али чује од других који јесу да није то тај укус као домаћи. А што се тиче оног са њеном етикетом, поручује, како прави себи, тако и другима.